Тог 24. марта 1999. године, око 19 и 20 сати, први авиони полетели из базе НАТО у италијанском Авијану и грађани Југославије могли су чути необичан звук. Сирене за ваздушну опасност значиле су да је отпочело НАТО бомбардовање Савезне Републике Југославије.
Одлука о бомбардовању тадашње СРЈ донета је, први пут у историји, без одобрења Савета безбедности УН. Наредбу је америчком генералу Веслију Кларку, тадашњем команданту савезничких снага, издао генерални секретар НАТО-а Хавијер Солана.
Кларк је доцније у књизи „Модерно ратовање” написао не само да је планирање ваздушне операције НАТО-а против СРЈ интензивирано средином јуна 1998. већ и да је завршено крајем августа те године.
СРЈ је нападнута под изговором да је кривац за неуспех преговора у Рамбујеу и Паризу о будућем статусу покрајине Косово и Метохија. Пошто је одлуку о неприхватању страних трупа потврдила Скупштина Србије, која је предложила да снаге Уједињених нација надгледају мировно решење сукоба на Косову, НАТО је започео ваздушне ударе крстарећим ракетама и авијацијом, на више подручја у Србији и Црној Гори.
Првог дана акције, прве бомбе су око 19 .45 сати пале на претежно војне и полицијске положаје и објекте у Приштини и другим местима на Косову. Скоро истовремено бомбе су падале и у Новом Саду, када је разорена полицијска станица на Клиси, а касније током вечери и у многим другим градовима широм Србије и Црне Горе која је била тада део СР Југославије.
Готово да нема града у Србији који се током 11 недеља напада бар неколико пута није нашао на мети снага НАТО. У ноћи између 24. и 25. марта почела је серија напада на подручју Батајнице, затим је ођекнула једна експлозија у региону Раље и три јаке детонације око Авале. Погођена је и радарска станица у Раковици.
Ако су прво гађани само војни, убрзо се прешло и на привредне, а потом, без основа и оправдања, и на цивилне циљеве. Оштећено је 14 аеродрома, 19 болница, 20 домова здравља, 18 дечјих вртића, 69 школа, 176 споменика културе и 44 моста, док је 38 мостова разорено. У ноћи 23. априла 1999. године у два сата и шест минута након поноћи, НАТО је у нападу на зграду националне телевизије усмртио 16 радника РТС-а. То је био први случај да је медијска кућа проглашена за легитимни војни циљ.
Током бомбардовања изведено је 2.300 ваздушних удара на 995 објеката широм земље, а 1.150 борбених авиона лансирало је приближно 420.000 пројектила, укупне масе 22.000 тона.
НАТО је лансирао 1.300 крстарећих ракета, изручио 37.000 касетних бомби од којих је погинуло око 200 особа а рањено више
Током бесомучне агресије НАТО је срушио сва три моста на Дунаву у Новом Саду: Варадински 1. априла и тада је погинуо Олег Насова. Само два дана касније, 3. априла срушен је Мост слободе и том приликом је рањено седморо људи. Жежељев мост је најдуже одолевао бомбама НАТО, иако је гађан четири пута: срушен је 26. априла са шест разоних пројектила.
У помоћ је тада прискочила војска, која је понтонирским скелама превозила људе с новосадске на сремску страну и обрнуто.
стотина, и употребио забрањену муницију са осиромашеним уранијумом. Уништена је трећина електроенергетског капацитета земље, бомбардоване су две рафинерије у Панчеву и Новом Саду, која је бомбардована чак 12 пута са више од 250 пројектила велике разорне моћи, а снаге НАТО-а су употребиле и такозване графитне бомбе ради онеспособљавања електроенергетског система.
Нови Сад је један од градова који су претрпели највећа разарања. Памте Новосађани разарања зграде РТВ Нови Сад на Мишелуку, погођена је и зграда Бановине... Бомбе су падале и на стамбене објекте: на Ђурђевдан је, на сву срећу избегнута велика трагедија, када су на Детелинари пала четири пројектила и оставила 80 породица без крова над главом...
Нема средине у којој пре 23 године нису падале бомбе. У памћењу су још призори спрженог воза у Грделичкој клисури, уништеног ваљевског „Крушика”, чачанске „Слободе”, нишке пијаце, на којој је, у седмом месецу трудноће страдала жена...Бесомучно су разорени и Алексинац, Сурдулица, Куршумлија... Под рушевинама су остале читаве породице.
Овај бесомучни напад завшрен је 10. јуна усвајањем Резолуције 1244 СБ УН. Дан раније представници Војске Југославије и НАТО, у Куманову су, под једним шатором, потписали Војнотехнички споразум, којим је утаначено повлачење наших војних и полицијских снага. И, улазак у јужну српску покрајину међународних трупа - Кфора.
Војска тадашње СРЈ је у супротстављању ваздушним ударима била је у инфериорном положају. Једноставно, нисмо имали авионе и ракете да се боримо с 19 држава. Ипак, и у таквој ситуацији постигнут је успех: најпре је 27. марта у атару села Буђановци, код Руме, оборен понос америчке борбене авијације, невидљиви Ф-117 А. Оборили су га припадници тадашње 250. ракетне бригаде из Јакова руском ПВО ракетом “нева”. У рејону Гучева, код Лознице, 2. маја оборен је Ф-16.
Мултинационалне снаге, у чијем саставу је било 37..200 војника, из 36 земаља, имале су задатак да обезбеде мир за све националне заједнице на Космету. А како су га „обезбедиле”, говори податак да је од почетка њиховог мандата са Косова и Метохије протерано 280.000 Срба и других неалбанаца. Киднаповано - 1.500. У јужну српску покрајину ушло је, тада, 800.000 Албанаца. Од тога, трећина која на Космету никада није живела.
Последице НАТО-бомби и данас, 23 године касније, се итекако осећају. Највише по броју оболелих од малигних болести. О материјалној штети која је нанета Југославији током бомбардовања изнети су различити подаци. Тадашње власти у Београду процениле су штету на око сто милијарди долара и затражиле надокнаду од чланица НАТО-а. Група економиста Г17 штету је проценила на 29,6 милијарди долара.
Милан Бозокин
