Имамо најниже плате у региону и најнижу минималну зараду, али је и поред тога дошло до смањења и плата и пензија зарад финансијске консолидације. Наше власти, као предност, истичу јефтину радну снагу у Србији, те позивају стране инвеститоре да не иду у друге земље где је много скупља радна снага. Када власт шаље такву поруку, логично је да ће страни инвеститор исплаћивати минималне зараде или незнатно веће. Нико у Србију не долази из љубави – долази због профита.
У Србији и нема социјалног дијалога. Постојање СЕС-а је параван за европски пут Србије. Што је још горе, нико од учесника социјалног дијалога не показује ни мало жеље да се нешто мења на боље. Сви су задовољни постојећим стањем. Власт што има мир, синдикати и послодавци што имају привилегије које произилазе из чланства у СЕС-у. Кога брига за поруке које долазе из Европске конфедерације синдиката да земље у којима је добар социјални дијалог и где се уважавају социјални партнери, много брже излазе из кризе. Битне су позиције, привилегије, форма – суштина ће да сачека боља времена.Минимална цена рада у Србији је око 180 евра, а само је у Македонији лошија од нас. У односу на земље ЕУ, она није ни социјална. Она је одраз жеље за што већим привлачењем страних инвеститора. Уз давање субвенција, багателна радна снага је увек мотив више за инвеститора.
Ми треба да будемо “пресрећни” што радимо за двадесет хиљада динара, јер је боље и то него ништа. Уосталом, имамо толико рачуна да платимо држави. Онима који немају ни то, доћи ће извршитељи, пленити станове и ствари или исећи струју. И док се то дешава, држава ће добро размислити да ли има простора за смањење стопа за порезе и доприносе, укидањем дела парафискалних намета или увођењем других мера за олакшање функционисања привреде, а све зарад тражења простора за повећање плата запосленима.
Синдиката нема у приватним фирмама јер се у нашој земљи не поштује Устав и Закон, а нема ни механизма заштите запослених од богатих послодаваца. Што је још горе, нема воље власти да овоме стане на пут. Послодавци су увек кориснија и јача карика у односу на раднике и њихова права, те се сходно томе држава тако и понаша. С друге стране, синдикати су несложни, сами себи довољни, што у великој мери отупљује оштрице борбе за промене. Чињеница да у многим приватним фирмама није дозвољено формирање синдиката је велики разлог да се то питање покрене на СЕС-у , да се инсистира на поштовању Устава и Закона и уколико нема помака да представници синдиката напусте то тело. Радници Србије су доношењем новог Закона о раду довољно препуштени на милост и немилост послодаваца да бисмо ми седели скрштених руку и пристајали на забрану синдикалног организовања и деловања.
