Хоспис је врста збрињавања која пружа негу тешко оболелој особи, с циљем да јој пружи физичку, емотивну, социјалну и духовну подршку у тешким тренуцима. Палијативно збрињавање је активна, укупна заштита пацијента чија болест не реагује на лечење.
Први задатак ове неге је третман бола, као и олакшавање других симптома, али и пружање психолошке, социјалне и духовне помоћи неизлечиво оболелом пацијенту. У палијативним установама особље и волонтери раде у тимовима за негу, настојећи да пацијенту пруже ослобођење од бола, достојанство и мир.
На националном нивоу питањем решавања палијативне бави се референтна комисија коју чине експерти углавном за област здравствене заштите.
На жалост, до данас, иако се на овоме ради дуже од 10 година, није заживео ни један хоспис у оквиру државног система здравствене заштите. Стратешким плановима предвиђено је да се углавном у оквиру примарне здравствене заштите обезбеђује здравствена подршка оболелима и њиховим породицама, а да се на секундарном нивоу планирају стационари.
Како се у Аустрији, Немачкој и Мађарској о неизлечиво болесним пацијентима брину здравствени радници и установе и могу ли се њихова искуства искористити и применити и у нашем здравству говорила је помоћница директора Дома здравља “Нови Сад” Љерка Попов, истичући да палијативна служба у главном граду Војводине треба да буде далеко боље организована него што је у овом тренутку.
Служба кућног лечења ДЗ Нови Сад носи велики део терета у збрињавању пацијената који су у терминалној фази болести, али нажалост, на територији Војводине, односно Града, не постоји хоспис који би делом преузео рад и бригу о њима.
Изузетно је лоше стање када је палијативно збрињавање у питању, јер као друштво немамо свест о томе да је становништво све старије и захтева вид таквог лечења, каже начелница Службе кућног лечења др Татјана Покушевски.
У оквиру Дома здравља “Нови Сад” постоји Служба кућног лечења која полако прераста у палијативну службу. Стратегија за палијативно збрињавање постоји од 2005. године, а вероватно су потребне неке корекције како би се све спровело до краја на начин на који је и замишљено, а када ће то заживети у Србији, зависи од наше Владе и Министарства, односно када они буду донели одлуке.
Према грубој процени, око хиљаду пацијената годишње нађе се у терминалној фази болести и потребна му је палијативна нега. Према речима начелнице Службе кућног лечења и специјалисте опште медицине др Татјане Покушевски, нису сви пацијенти који захтевају палијативно збрињавање у Служби кућног лечења, али од 12.500 пацијената колико та Служба броји, око 70 одсто њих захтева палијативно збрињавање.
Потпредседница Удружења за палијативну негу у Мађарској Јудита Шафер истакла је да у тој земљи већ 30 година постоје хоспис услуге, у домовима пацијената, али и у здравственим установама и институцијама за негу болесника.
У почетку се та делатност одвијала искључиво на индивидуалној бази, на иницијативу појединаца, међутим, врло брзо успели смо да створимо снажну организацију, заступање и заштиту интереса болесника и чланова породице, рекла је Шафер.
Како је додала, успели су да се изборе да се палијативна нега законски регулише, тако да су скоро од почетка у палијативну негу укључени стручњаци.
Имамо посебне хоспис домове у које се смештају болесници у терминалној фази болести. Та нега одвија се и у домовима пацијената, али и на одељењима у болницама, које финансира држава, казала је Шафер.
Према речима председника Палијативног савеза у аустријској покрајини Штајерска Јохана Баумгартнера, који је активан и у промо савезу Аустрије за палијативно збрињавање, пре две деценије основане су прве палијативне институције. Пре 14 година донети су стандарди на нивоу Аустрије по питању палијативног збрињавања пацијената и ствари се добро развијају.
И. Миклоши
