У Хрватској је 1921. живело 16,9 посто Срба, 1961. их је било 15 посто, а 1991. године 12,2 посто, што је троструко више него данас. Након акције Олуја 1995. велик број Срба напустио је Хрватску и већином се нису вратили.
Према мишљењу Штерца, нова национална и верска слика Хрватске, која ће бити позната ускоро, када ДЗС објави службене податке, неће показати драматичне промене у односу на ону пре десет година.
„Законитост је да се у неком простору смањује мањинска популација када нема великог усељавања. До сада се у Хрватској удео мањинске популације увек смањивао. То је делом везано уз миграције, али и укључивање мањина у хрватско друштво. Није то класична асимилација, него функционално укључивање...", тврди овај демограф у изјави за загребачки Јутарњи лист.
Наводи да су националне мањине у Хрватског реликт бивше државе.
У Хрватској је, наглашава Штерц, видљива корелација између броја Срба и православних верника. Тај је број пођеднак. Испада, закључује он, да се етнички идентитет изражава и кроз верску припадност јер мањинска популација, иако се прилагођава средини у којој живи, настоји на разне начине да одржава свој идентитет, а један од њих је и вера.
Др. Стево Ђурашковић, доцент на загребачком Факултету политичких наука, тврди да до пада броја Срба у Хрватској долази као и до пада свих других мањина.
А што се тиче асимилација националних мањина, тога је, каже, увек било. И у СР Хрватској је у доба Југославије због тога падао број Срба.
Каже да је то нормално у друштву и да ко каже супротно, бави се етноподузетништвом.
"Као што се и неки војвођански Хрвати, ако се ожене или удају за Српкињу или Србина и оду да живе у Београд, пријављују као Срби, тако и Србин из Грачаца у Загребу постане Хрват", каже Ђурашковић, који асимилацију види као нормалну природну појаву.
