Лане, када је обележаван век од почетка Првог светског рата и исто толико од чувене Колубарске битке, многи су се подсетили на подвиг легендарног војводе и његову победу над неупоредиво надмоћнијом царском војском, али о судбини Мишићеве породице мало се зна.
Његови праунуци Војислава Шипка, живи у Београду, и Душан Марјановић, Новосађанин, чувају породично предање о страдању и злој коби деце војводе Мишића и његове супруге Немице Лујзе Крикнер. Своју супругу Лујзу Мишић је упознао на једном војничком балу. Она се за њега, наочитог сељака и војника, удала још док је била ученица другог разреда гимназије. Заједно су изродили шесторо деце: Олгу, Радована, Анђелију, Александра, Елеонору и Војислава. Три ћерке и три сина.
Но, најчвршћи стуб Мишићеве породице била је управо Лујза. Њени манири, однос према војводи и деци били су саздани од оног најбољег што је понела из свог германског васпитања и оног усвојеног из српске традиције и обичаја. Увек је била уз свог супруга, храбрила га и била спремна да све подреди њему и деци. Остала је верна свом пореклу све до 1943. када је из протестантске прешла у православну веру и добила православно име Магдалена. Умрла је у дубокој старости 1956.
Син Александар био је херој Првог светског рата и балканских ратова. У чину мајора придружио се 1941. Дражи Михаиловићу на Равној гори. Крајем те године заробили су га Немци. Када је један високи немачки официр сазнао да му је мајка Немица понудио му је слободу под условом да се одрекне српских корена. Он је то одбио и након тога стрељан је у Ваљеву.
Његовог старијег брата Радована, који је имао бриљантну војну каријеру и чин пуковника, Немци су ухапсили 1943. и послали у концентрациони логор у Нирнбергу, а потом је премештен у Ханелберг, из којег је две године касније његовој мајци стигла депеша да је умро од туберкулозе. Трећи и најмлађи син Војислав, након завршене војне академије у Русији одлази у Лондон, где завршава студије хортикултуре.
После тога враћа се у Србију, а мало је познато да је као запослен у Градском зеленилу у Београду, заједно са Срђаном Мркушићем, легендарним голманом Црвене звезде, радио на уређењу парковских површина у Београду. Као симпатизера комуниста и партизана Гестапо га хапси 1943. и спроводи у Бањички логор. Доспео је на листу за стрељање, а од смрти га је спасла мајка Лујза. Да би сачувала сина, а након тога и кров над главом, Лујза је морала ондашњој власти да преда војводин рукопис “Моје успомене”.
Није Војислав могао мирно да се посвети послу који је знао, умео и волео ни у послератним година. Ондашња власт га је 1948. послала на Голи оток. Тамо је провео три и по године. У међувремену, породица Мишић је избачена из стана у Улици цара Лазара. Након повратка са Голог отока Војислав више није био онај стари. Наставио је да ради у Градском зеленилу, али живот му се распао, као и породица, у ситне парчиће. До краја живота, а умро је 1974, није успео сасвим да га сакупи.
Данас истину о страдању војводиних синова чувају његови праунуци, чукунунуци, а ускоро ће и њихова деца, која су сад малена да би схватила чија крв тече у њиховим венама. Војислава Шипка, која је име и добила по свом деди Војиславу, и Душан Марјановић, чувају породичне фотографије и сакупљену документацију, радо се одазивају позиву са свих манифестација које подсећају на војводу Мишића, али исто тако желе да се након века чује и истина о страдању и судбини његове породице. Породице која није уживала никакве привилегије и поштовање иако је легендарни војсковођа Србију много задужио и што се његова војна стратегија вођења битке против вишеструко надмоћног непријатеља и данас учи на војним академијама.
Амфитеатар Покрајинског завода за заштиту природе пре неколико вечери био је тесан да прими све оне који су желели да погледају позоришну представу ученика 13. београдске гимназије “Колубарска битка”, према роману Добрице Ћосића и драматизацији Борислава Михајловића Михиза, а у режији и апаптацији професорке Биљане Радосављевић. Дошли су у Нови Сад на позив војводиног праунука Душана Марјановића, јер “главни” у овој представи је војвода Мишић, командант Прве српске армије и његова одлучност да на Колубари победи Поћорека и извојује победу о којој се деценијама прича.
Љубинка Малешевић
Цокула уништила слух
Најмлађи војводин син Војислав, након повратка са Голог отока, није много причао. Његова праунука Војислава прича да се вратио глув на једно ухо: „Слух је изгубио када су везане ухапшенике убацивали у потпалубље једног брода. При паду туђег тела на њега, нечија цокула му је згњечила главу, ухо и заузвек га је лишила могућности да на то ухо чује”.
