Јер од свог наслеђа које је Тито оставио иза себе, углавном се још држе једино улице које носе његово име, а и оне су у последњих 20-30 година доживеле озбиљну ревизију, па су многе плаве табле са чувеним натписом “Маршала Тита” замењене “подобнијим” личностима из наше историје.
Италијански публициста који истражује посткомунистичка друштва Ђорђо Камаи је пре неколико дана објавио резултате свог истраживања о томе колико се име Јосипа Броза задржало у именима улица и тргова у бившој Југославији и према подацима које је прикупио са Гуглових мапа, највише улица са Титовим именом је пронашао у Македонији и Хрватској где му је Гугл “открио” по 24 места где су задржани називи са Титовим именом, затим у БиХ -19, у Србији 15, Словенији 14 и Црној Гори 7.
Међутим, детаљнијим увидом у спискове улица по Србији види се да се заклетва Титу ипак најбоље држи у нашој држави јер само у Војводини постоји око седамдесет (!) насеља у којима Титово име носе већином главне улице и тргови, док према подацима Републичког геодетског завода у Србији још увек постоји преко 250 улица са његовим именом. Оно што је интересантно, ниједна од њих у свом називу нема пуно име Јосип Броз Тито - осим пар тргова - већ је најчешће коришћено “Маршала Тита” или једноставно “Титова”.
Нови Сад се “одрекао” Јосипа Броза деведесетих када је улица дугачка симболичких 777 метара преименована у Булевар Михајла Пупина, али су му у мањим местима ипак остали верни. Ништа боље Тито није прошао ни у Београду где је ”протеран” из строгог центра, али су називи Титових улица задржани у неколико насеља на ободима главног града.
За оне који су можда заборавили и оне млађе који не памте, у СФРЈ су својевремено осам градова носили Титово име (6 република и 2 покрајине) те их је у Србији било три – Титов Врбас, Титово Ужице и Титова Митровица.
Од осам „почашћених“ и „повлашћених“ места у бившој држави, Врбас је последњи постао и уједно најкраће био Титов (од 1983. до 1992. године), али је упркос пар покушаја брисања, главна врбаска улица и данас задржала назив Маршала Тита. За сада је тако и у Кули, Црвенки, Сивцу и Кљајићеву, па се рецимо на путу од Врбаса до Сомбора пролази кроз близу двадесет километара улица “покривених” Титовим именом.
Иако овакви статистички подаци говоре да смо и 37 година након Титове смрти посвећени некадашњем лидеру несврстаног света, постоје и други који кажу да би добар део грађана Србије волео да се заборави да је Јосип Броз икада и постојао. Тако је пре неколико година процењено да је у “старом гвожђу” завршило најмање стотинак тона бронзе и других легура од којих су начињене Титове бисте које су се налазиле у готово свакој државној институцији.
Многе које нису имале рециклажну вредност јер су прављене од гипса или нечег сличног, су заједно са Титовим фотографијама и књигама које су му посвећене, једноставно завршиле на сметлиштима одакле су их “спашавали” они који га и даље сматрају “највећим сином наших народа и народности”, па су тако и настале збирке од по неколико хиљада “експоната” каквим могу да се похвале неколицина најпосвећених колекционара предмета везаних за Јосипа Броза.
Највећи споменик посвећен Титу у Србији висок је четири метра и налази се у Ужицу где се већ годинама воде полемике о томе где му је место. У некадашњем Титовом Ужицу овај споменик је постављен давне 1961. године на Тргу партизана, да би 30 година касније био склоњен у један угао платоа Народног музеја. Од тада Удружење бораца и пар других организација покушава да Тита врати на трг или неко видљивије место у граду, али им локална самоуправа још увек не одговара на те захтеве.
Иако се сматрало да се у Хрватској након распада бивше државе, Јосип Броз Тито најбоље “котирао”, пре месец дана градоначелник Загреба Милан Бандић је одлучио да се Трг Маршала Тита у центру главног града Хрватске преименује у Трг Републике Хрватске, а неколико дана пре него што је одлука ступила на снагу табла са Титовим именом је већ завршила у контејнеру.
О томе колико Тито интригира и скоро четири деценије након смрти, можда најбоље показују посете Кући цвећа у Београду у којој је сахрањен, где га годишње обиђе више од 120 000 људи што је број о којем већина туристичких дестинација у Србији може само да сања. Од тога трећину посетилаца чине људи из Србије, другу трећину из бивше СФРЈ, а остало су странци из целог света који углавном као и ми сами, имају подељену слику о Титу – од бруталног комунистичког диктатора до визионара који је успео да створи скоро савршену државу.
Нико Перковић
