О томе колико је изазовно бавити се културом, као њен актер, теоретичар, критичар, разговарали смо са апсолвентом драматургије, позоришним критичаром и новинаром Борисавом Матићем (25), родом из Врњачке Бање, ког је љубав према филму одвела на студије најпре у Београд а онда и у Нови Сад, одакле почиње да пише нова поглавља.
– У почетку ме је привукла љубав према филму, нарацији и слици, а онда сам се касније, током студија, преоријентисао на позориште – прича Матић. – Будући да сам из Врњачке Бање, позориште ми није било доступно, можда су представе из других градова гостовале неколико пута годишње, док је филм био тај који ми је био доступан. Ми имамо Фестивал филмског сценарија, што ми је у средњој школи доста помогло за спремање пријемног испита за драматургију.
Који ти је омиљени филм?
– То је баш тешко питање, јер морам бар неколико да набројим. Али, кад бих сад морао да изаберем, притом то није дефинитивна листа, рекао бих... Ух... Баш тешко... Рецимо, „Кроз таласе“ Ларса фон Трира, „Живот је леп“ Боре Драшковића, „Било једном у Америци“ Серђа Леонеа и, рецимо, „Моћ пса“ Yејн Кемпион. Четири потпуно различита филма...
Шта је онда допринело да се преоријентишеш на позориште?
– Па, заправо, на факултету сам схватио колико позориште може да буде креативно, будући да сам се претходно сусретао са драмама, углавном класичним. Колико год ми је то деловало занимљиво, ипак ми је филм, као савременија уметност, био доста привлачнији, а и кад сам гледао неке представе које су код нас гостовале, биле су примери тог класичног позоришта, кад се узме текст и без већих интервенција режира. Онда сам, на факултету, схватио колико и режирање класика може да буде креативно, како класици могу да се интерпретирају из једне потпуно другачије позиције у односу на то како су до тада интерпретиране или како су је писац или списатељица замислили док су писали. Увидео сам да је позориште једна врло креативна и слободна уметност.
Из перспективе младе особе, шта мислиш колико су твоји вршњаци заинтересовани за све то о чему причаш? Некако не делује да је то толико популарно међу омладином...
– Дефинитивно није популарно. Мислим да је наш проблем што се крећемо у мехурима, тако да, рецимо, у мом социјалном кругу велика већина људи је заинтересована за овако нешто. Али када погледамо на нивоу целе државе, можда један одсто... Такође, не треба да имамо илузију да је позориште као што је некад било, масовна уметност, али оно што више пружа од телевизије или, рецимо интернета, јесте та интимност и простор да мали број људи који се окупио, заправо, промисли о питањима које позориште покреће. А сад, други медији, попут телевизије или интернета, и даље имају већу популистичку моћ, имају већи утицај на друштво, док позориште има већи утицај на нивоу индивидуе.
Спомеуо си да позориште није као што је некад било. Какво је оно данас и шта је оно на шта ти, као позоришни критичар, највише обраћаш пажњу?
– Позориште данас можемо оквирно да поделимо у две категорије, на институционалну сцену и на независну сцену. Мени се чини да на институционалној сцени не постоји оно што је кључно важно у савременом позоришту, а то је промишљање репертоара и постојање репертоарске политике, него се најчешће управници позоришта са редитељима ад хоц договарају шта ће се режирати и радити. У тој консталацији буде неких заиста одличних представа, некад буде промашаја, мада углавном буду неке просечне представе. А независна сцена је у доста другачијем положају, јер има људи који не могу да дођу до институција, док има и оних који могу да дођу до њих, али ипак бирају да остану ту, јер сматрају да ван оквира институција имају више слободе и могу креативније да се изразе. Ту, међутим, постоји минимум средстава и минимум подршке, али се више запажа ентузијазам уметника који то раде, чак се и у већини случајева, иако представа није квалитетна као на институционалној сцени, види већа креативност и провокативност.
Постоји ли шанса да се све то мало избалансира и да обе приче буду на добитку, нудећи квалитет?
– Има шансе. Заправо, није ни толико строга подела на те две сцене, јер позоришта међусобно сарађују, што мислим да је одлично. Али, фали им већа финансијска подршка, па је то терен на ком могу да се уједине.
Која је цена бављења уметношћу, односно позориштем?
– Мислим да свако мора да уложи доста ентузијазма, мора да буде свестан да не може од позоришта да се живи, већ да морају и неке друге ствари да се раде. Неки који су срећни могу да живе од позоришта... Има људи који могу од тога да живе. Али, мислим да није све у новцу, јер хуманост тог рада и контакт са колегама, креирање нечег новог што публика гледа, ипак је нешто што даје енергију и сатисфакцију свим тим људима који се баве позориштем.
Да ли се зато и ти бавиш разним стварима и пословима да би имао неку сатисфакцију?.
– Па, да бих нашао новчану сатисфакцију... Наш студијски програм драматургије конципиран је тако да се бавимо и филмом, позориштем, телевизијом, радијем, теоријом, критиком и праксом, па чак и копирајтингом, помало и видео-играма. Програм је тако конципиран јер су академије свесне да у драматургији ретко ко може да се бави само једном делатношћу. Тако да како ме је студијски програм припремио, тако сада и живим, па се бавим и критиком, уметничким радом, сценаристиком и драматургијом, а радим и као новинар.
Од скора си и водитељ „Дунавског поподнева“ на Дунав телевизији. Какво је то искуство за тебе, нарочито што си сад ти предмет критике? Да ли имаш моменте да када гледаш своје наступе говориш себи шта треба да исправиш и слично?
– Имам. Не само на том послу, од раније сам имао тај моменат самокритике, пре свега што су ми те радионице позоришне критике, на којима сам кренуо да се бавим критиком, јако значиле. Ми не само да смо критиковали представе, него је наша менторка критиковала нас, па смо писали по три верзије текстова пре него што се објаве. Тако да та критика одувек постоји код мене, па тако и кад водим емисију одмах знам кад сам нечим незадовољан, ако сам нешто погрешио, увидим и кажем да то морам за следећи пут да променим. Исто тако је и критика мог рада увек добродошла, јер мислим да критика и критичко мишљење треба да буду срж функционисања једног друштва. Треба да постоји отворени дискурс, јер је то једини начин како можемо да напредујемо.
То су још стари Грци покушавали...
– Да. Е сад, нећемо се увек сложити са критиком, али мислим да је важно да постоји суочавање мишљења, а да ли ће неко прихватити критику или не, то је друга ствар.
Какав је осећај наћи се у улози новинара, нарочито на телевизији?
– Већ пет година се бавим новинарством у области културе, критиком и интервјуима са уметницима, односно актерима у култури. Био сам и коаутор две емисије „Читање позоришта“ на РТС-у, онда сам на Радио апарату више од три године водио емисију која је посвећена позоришној критици, тако да ми је све то познато, али оно што ми није познато јесте то да имам званично запослење као што сад имам на Дунав телевизији. Јер, све до сад су били „гигови“, радио сам као фриленсер, тако да се радило на све стране и нисам одбијао ништа, морало се зарађивати. Али што се тиче те видљивости, на то сам некако навикао.
Колико економски аспект утиче на квалитет садржаја?
– Утиче доста. Имам искуства из сценаристике, као и моји пријатељи и колеге, где се сценарији за серије, у којима епизоде трају по 45 минута и више, пишу за недељу дана, а сниме се за неколио дана. То је једна индустрија где се налазимо на покретној траци и приоритет има брзина, а не толико квалитет.
Време је новац...
– Тако је, време је новац, а онда су и сами уметници или културни радници приморани да раде више ствари у исто време јер морају од нечега да преживе. Често се тако долази до „прегоревања“ и мислим да је то стварно кондиција наше генерације, да већина људи који се баве културом бар у неком тренутку „прегори“, што доводи до отуђености од рада, због чега опада квалитет. А и сви смо приморани да радимо и у комерцијалном сектору, како бисмо могли од нечега да живимо, а да у остатку времена радимо нешто што не доноси профит, већ што нам је значајно из уметничких и интелектуалних побуда. Али, за мене је мото баш оно што је Оливер Фрљић рекао, или је некога цитирао, да култура треба да доприноси економском мањку, а општем бољитку, а не да доноси профит. Мислим да култура треба да буде подржана од целог друштва и да не треба да се налази у комерцијалном сектору, бар не већи део, односно да профит не треба да буде приоритет, већ да култура треба да нам помогне да имамо боље односе на индивидуалном и друштвеном нивоу.
Каква нас будућност чека?
– То је можда више питање за неког визионара, али мислим да се, и поред свих проблема који постоје, културни радници и даље боре за своју област и то константно, наравно да траже боље услове рада, што је ангажман ван уметничког рада, али у својим делима, заправо, залажу се за боље друштво, бар у већини случајева. Самом чињеницом да култура опстаје и да имамо одлична уметничка дела, која постоје у оваквим условима, даје ми наду да, ако можемо овако да функционишемо, онда можемо и да нађемо начин да изађемо из тих проблема.
Права уметност ће увек наћи свој пут и опстати...
– Да, али мислим да за праву уметност треба да постоји неки минимум материјалних услова. Сам тај ангажман у овако тешким временима даје ми наду да ћемо моћи да променимо нешто на боље.
Како онда мотивисати младе да се упусте у ту причу и преузму на себе штафету нечега што ваља?
– Из мог личног искуства, мислим да не вреди мотивисати било кога. Јер мене су сви одговарали и желели да упишем нешто што нема везе с уметношћу, што се испоставило као тачно, јер су тешки услови рада, има мало пара и слично. Али ја сам ово волео, тако да сам свакако кренуо тиме да се бавим и мислим да нисам погрешио. То је неко моје искуство. Просто, како год ми покушавали да мотивишемо некога да се не бави уметношћу, мислим да ће неко ко је заиста воли кренути њоме да се бави.
Какви су ти планови за даље?
– С обзиром на то да не знам како ће следећи месец изгледати, свакако бих волео да завршим мастер и да упишем докторске студије. Мислим да ћу наставити да се бавим и критиком и теоријским радом, волео бих да се што више бавим тиме, а што мање комерцијалним стварима, мада не бежим ни од њих како бих могао да субвенционишем свој рад у теорији и критици.
Леа Радловачки
