Такође, за све оне до 45. година овај процес је бесплатан, па се тако око 8.000 парова годишње одлучи за процедуру. Наравно, тај број је у пракси већи, јер има и оних који сами финансирају вантелесну оплодњу. А кад је реч о успешности оваквог подухвата, он је око 30 одсто, с тим што тај проценат опада што је жена старија.
О свему наведеном причали смо са Миом Четник (27) из Инђије, која је своје школовање усмерила на молекуларну биологију и ембриологију, изучавајући колико неквалитетан живот, односно поремећено спавање и лоше активности утичу на плодност људи. Наша овонедељна саговорница тренутно је на докторским студијама репродуктивне физиологије.
– Сматра се да је један од фактора инфертилитета наш нередовни начин живота, неспавање, рад у ноћним сменама, то што не лежемо на време, не устајемо на време, гледају се серије, играју се игрице, а то се све поготово одражава на мушкарце – каже Миа, истичући да смо новим начином живота пореметили наш биолошки ритам који функционише на 24 сата.
Шта каже статистика – колики лош начин живота утиче на (не)плодност?
– То и ми покушавамо да истражимо. У принципу, сматра се да сваки пети пар има проблем са зачећем, а да неразјашњени узроци чине око десет процената. Рецимо, све буде у реду што се тиче гинеколошке стране, у реду буде и спермограм, доктор не види никакав специјалан проблем, што се зове идиопатски инфертилитет, а ипак не дође до зачећа. Заправо, доста су занимљиви подаци, зато што спермограм код мушкараца, код којих постоји поремећај, јесте у реду, али не долази до оплодње јајне ћелије. Тако да се сматра да је проблем у том контакту између сперматозоида и јајне ћелије. Код нас на послу се некад и деси да жена добије зреле ћелије, али се не оплоди, а нема очигледних разлога за такав исход.
Статистички гледано, ко више пати од неплодности, жене или мушкарци?
– Раније се сматрало да су жене главни узрок, али данас се зна да су то и мушкарци у једнаком проценту. Чак се сматра да ће мушкарци бити у горем проблему, јер је код њих пораст много бржи.
Споменула си и старење. Да отклонимо и ту предрасуду да само женама пролази воз...
– Тако је. Женама после 35. године нагло крене да опада квалитет јајних ћелија, а код мушкараца се са сперматозоидима исто дешава после 40. године. Наравно, они су у мањем проблему, више су заштићени јер имају више сперматозоида, а жене имају по једну ћелију.
Ти радиш у болници за вантелесну оплодњу. Колико су људи заинтересовани за такву процедуру и како она изгледа?
– Јако су заинтересовани, нажалост, јер је све више парова који су у проблему и који не могу природним путем да добију децу. Оно што је добро код нас у држави, плаћен је неограничен број покушаја за парове до 45. године старости. Постоје одређене смернице, али већина парова може преко државе да уђе у процес вантелесне оплодње. Има их заиста много.
Имаш ли неки податак на годишњем нивоу?
– Ми знамо број отприлике и сваке године је све већи. Пријаве крећу у јануару. Да кажем отприлике, око хиљаду парова у једној болници. Неки имају више, неки мање... И то само преко Националног програма, а има и парова који све сами финансирају. Имамо у Србији око 20 болница у којима може да се уради вантелесна оплодња.
И који је постотак успешних?
– У свету, а и код нас, успешност је око 30 одсто, ако гледамо живорођено дете. С тим што су године препрека. Жене које су млађе имају боље статистичке податке од старијих, нарочито кад је реч о женама које имају више од 40 година, ту су проценти једноцифрени.
Кад је реч о вантелесној оплодњи, дешава се да буде близанаца, тројки...
– Дешава се. Жена се прво стимулише, што је индивидуално, али добија одређене лекове и има већи број ћелија. Уколико је старија жена, могу да јој се врате три ембриона, ретко је да се сва три имлантирају, али се дешава. А то се ради како би се повећала успешност. Некад се и неки ембрион подели, па тако настану близанци.
Претпостављам да, кад је процес на добром путу и кад је оплодња успешна, то паровима даје нову наду. Сведоци смо да се неки и разилазе јер не могу да имају децу...
– Јесте, то је додатни проблем. Велики је стрес, притисак на тај пар и стварно је то велика ствар за оне који опстану кроз тако нешто.
Шта је све неопходно урадити да би дошло до трудноће и да би се она добро изнела? Бар оно што је до нас самих...
– Највише утиче начин живота, а нарочито је потребно да избацимо пластику из живота, да не једемо из таквих посуда, да не грејемо храну у њима... Водити неки нормалан живот са довољно спавања, знам да је стрес немогуће избацити, али треба наћи излаз како бисмо били смеренији. Наравно, неопходни су и прегледи на време. Знам да је ружно рећи „крените на време”, али уколико пар годину дана покушава и даље није дошло до трудноће, треба да се јаве лекару. А уколико је жена старија од 35 година, већ после шест месеци треба да се јаве.
Колико су генерално људи, нарочито млади, освешћени да треба да воде рачуна о репродуктивном здрављу, без обзира на то да ли желе да се остваре као родитељи?
– Свакако су освешћени више него раније и девојке све више иду на прегледе. То више није табу тема. Ваљда је толико парова прошло кроз овај процес да то више није један пар из комшилука, већ пет парова из нашег окружења и број ће, вероватно, бити све већи. Сад свако зна бар некога ко је ишао на вантелесну оплодњу и добио дете с којим је све у реду. Мислим да је сада боља ситуација него раније. Чак се и мушкарци, којима је већи проблем да оду на преглед, чешће одлучују на то. А што се тиче тога колико пазимо на репродуктивно здравље, не знам шта бих рекла. Вероватно до једног момента, док се не пожели дете, пре тога се не размишља о томе толико.
Колико је генетика чести разлог неплодности, што се могло открити на време?
– Имамо читав спектар фактора који могу бити проблем и генетика јесте један од узрока. Неке ствари се могу проверити на време.
Постоји ли нека најчешћа дезинформација кад причамо о овој теми?
– Занимљиво питање... Има доста дезинформација међу женама јер су нешто прочитале на интернету. Сад је све доступно и свако се може распитати о свему.
Шта је оно што је тебе мотивисало да се бавиш репродуктивном физиологијом?
– Кад сам била у првој години средње школе, ишла сам у Петницу. Била сам на природно-математичком смеру и извукла сам семинарски рад на тему паковања ДНК. То ме је јако заинтересовало, а генерално ми је биологија увек била интересантна, па кад сам бирала факултет, избор је био молекуларна биологија свакако, али сам тај позив да некоме помогнеш да се оствари као родитељ, мени је нешто најлепше на свету. Притом, сам тај рад у лабораторији је интересантан. Као студент сам била волонтер лабораторије за репродуктивну ендокринологију „Сигналинг” и ту су се наше професорке бавиле инфертилитетом и јако ми је било интересантно. Била сам добар студент, имала добар просек, а имала сам и среће и могућности да идем у том правцу.
Какви су ти планови за даље?
- Планови су ми да се усавршавам, да будем још боља, да завршим докторске студије и да урадим нешто значајно на овом пољу.
Леа Радловачки
