Каква је заиста ситуација данас и са кандидатима, али и искуснијим возачима, разговарали смо са Милошем Стојковићем, који је одговорно лице у ауто-школи „ВМ АУТО 021” и инструктор вожње, родом из околине Врања, а који најпре апеује на све возаче да имају више разумевања и стрпљења за почетнике, да им не отежавају већ олакшају вожњу, јер све те нелагодности стварају додатни притисак и панику.
С обзиром на то да радиш са људима који желе да полажу за кола, какав утисак стичеш, колико су људи данас заиста спремни да седну за волан?
- Кад говоримо о млађима, њихова моторика је слабија, некако заостала него што је раније био случај, и мислим да на све то утичу компјутери, игрице и остало. У наше време, чак и пре десетак година, то је било скроз другачије. Имали смо развијену моторику, мада и сад има добрих и људи, кандидата, возача, паметних, оних који више или мање слушају...
Колики је изазов бити на сувозачевом месту и контролисати сваки тренутак?
- У суштини, ово је јако одговоран и на неки начин тежак посао, али који може да буде занимљив. Степен моторизације је велики, повећава се број возила на улицама, али ми идемо постепено, крећемо од полигона, мало по мало и у саобраћају, па све то дође на своје место. С некима је, кажем, теже, некима иде лакше, а ми треба да будемо психолози и да се прилагодимо свакоме од њих.
Управо због те веће гужве у градовима, све већег хаоса, мислим, полазим од себе, кад би сад требало да полажем, ух, не би ми било свеједно...
- Јесте, и кандидати се трипују да ли ће им неко свирати или нешто, па онда и осталим учесницима у саобраћају стварају панику коју и сами имају.
Колико им времена треба да се опусте и да прихвате ситуацију такву каква је?
- Треба им можда пола обуке, двадесетак часова, да виде шта и како функционише, онда се опусте. Мало и ми имамо улогу у том опуштању, као што сам рекао, морамо да будемо и психолози како бисмо се бавили овим послом. Различити профили људи нам долазе, од 16 до 76 година. Мени је најстарија кандидаткиња имала 76 година, каже да јој је то била животна жеља и ево је, и дан данас вози.
Које су најчешће грешке које кандидати праве? На шта посебно треба да обратимо пажњу кад видимо „Л” на путу?
- Па, треба, у суштини, пратити знакове, ограничења, растојање... Кандидатима одвлачи пажњу нека небитна ствар, па не воде рачуна о стварима које су заиста битне.
Који су генерално највећи проблеми данашњице у саобраћају, о возачима? Има ли смисла бити нервозан и „лећи” на сирену?
- Наравно да се не исплати то... Небитно да ли ћеш стићи пет минута раније или касније, треба возити по прописима и поштовати буквално све, и наравно, имати разумевања за возаче у ауто-школама, јер су људи неразумни и, уместо да пропусте наше возаче, они то искористе и стварају додатну панику, па се кандидат само још више узруја и не зна даље шта да ради.
А да ли си приметио да су возачи агресивнији, немарнији?
- Јесу, да. Из дана у дан, као да све више и више журе. Гужве, улазе, секу, страшно... Кад дође петак, то је загушење, шпиц... Треба ти сат и више времена да би прешао два километра, због свих тих гужви и колона. А има и непрописног паркирања и заустављања, па стварају чвор, уско грло, нема протока с десне стране и онда настају гужве.
Имаш ли идеју како подићи свест возачима о томе да заиста секунда немарности или бахатости може да угрози нечији живот?
- Рецимо, неки семинари о унапређењу саобраћаја, који би сви возачи морали да похађају, једном у пет година и нека траје три-четири, недељу дана... Шта значи једна секунда и колико њима треба времена, при брзини од 50 километара на час, да се зауставе. Колики је пређени пут и од чега све то зависи. Возачи мисле да ако возе 100 километара на час, да ће се зауставити на пет метара, а то је једноставно немогуће. Да би возач реаговао, потребна му је је једна секунда, значи од момента кад прими информацију до тренутка кад крене да реагује и стане на кочницу.
А с обзиром на то да си споменуо да је моторика данас све слабија, верујем да та секунда више није секунда...
- Да, мислио сам на искусне возаче, који имају време реаговања од 0,8 до 1,2 секунде, док почетницима треба бар секунд и по да одреагују на неку опасност. И њихово видно поље је на неки начин сужено, не могу све да виде. Ако узмемо у обзир периферни вид, онда он износи 180 степени, али данас многи гледају уско и само оно што је њима битно.
Л. Радловачки
