Једнима је она, пак, синоним нечег досадног и тужног, док другима наменски служи за опуштање и уживање. Међутим, којој год групи припадали, од класичне музике не можете побећи!
Солисткиња Нађа Кукић (23) и пијаниста Милош Цветановић (24) свесно су закорачили у свет овог жанра, заједно правећи магију на сцени, да чак и они који нису упућени у класику не остају равнодушни. Само у протеклих годину дана освојили су бројна прва места на разним фестивалима, док је Нађа и овогодишњи лауреат манифестације „Liebeslied“ у Сремској Митровици.
Иначе, Нађа је из Новог Сада и упоредо са Јовином гимназијом (спортски смер) ишла је и у Балетску школу, док је уз студије фитомедицине на Пољопривредном факултету завршила и Средњу музичку школу „Исидор Бајић“ за соло певање. С друге стране, Милош је у војвођанску престоницу дошао из Лесковца, стекавши диплому на Академији уметности на одсеку за клавир (основне и мастер студије), док је упоредо завршио и Средњу музичку „Исидор Бајић“, такође за солисту, где сада ради као корепетитор соло певачима.
Како вас је пут навео у свет музике?
Милош: Мени је то више породично, јер су се мама, тата, дека и ујак бавили музиком... Сви су свирали неки инструмент и углавном су се бавили народном музиком. Као мали сам ишао да ми провере слух и онда сам се одлучио за клавир, мада се не сећам зашто, вероватно ми се свидео.
Нађа: Мама се рекреативно бавила музиком, свирала је гитару, што је мени и сестри Сташи било забрањено воће, нисмо смеле да је дирамо, да је не сломимо, јер смо биле баш мале. Онда је сестра прва почела да свира, била је прехлађена и мама никако није могла да је смири, осим да јој да гитару. Тако је Сташа кренула на часове, а на једном од њих сам била с њом и професор ме је питао кад ћу ја да свирам, на шта сам рекла да могу одмах. Одсвирала сам нешто што је сестра вежбала...
А ти си тад први пут узела гитару у руке?!
Нађа: Ја се тога не сећам, мама ми је причала, али изгледа да сам свирала кад она није гледала и вежбала сам кришом и тако сам и ја кренула на часове гитаре. У основној смо другарица и ја направиле као неки бенд, па сам тако почела и да певам, и после тога сам схватила да могу да упишем школу за то и научим технику и остало.
Откуд та комбинација са фитомедицином?
Нађа: Кад сам завршавала средњу, нисам знала шта ћу даље, па сам гледала шта има у Новом Саду, јер сам желела да останем ту бар још неки период. Онда сам видела да Пољопривредни факултет има и тај смер, деловало ми је интересантно и ето.
Јеси ли се покајала?
Нађа: Нисам, много је занимљиво. Завршила сам основне и сад хоћу да се вратим на мастер да допуним.
Да ли то значи да себе више видиш у свету фитомедицине, него у певању?
Нађа: Е, то је питање на које се стално колебам, јер не могу да одлучим да ли ми је боља фитомедицина или музика, али, нажалост, мислим да је за садашње време боље да имам фитомедицину и да се њоме бавим, а музику да радим некако из љубави, рекретаивно.
Каква је перспектива музичара у Србији? Нарочито вама који нисте изабрали комерцијални вид бављења музиком?
Милош: Перспектива није најсјајнија што се тиче концертних извођења. Углавном, није лоше да се иде по фестивалима, да се иде на аудиције, да се шаљу снимци, па било који фестивал би нам добро дошао, јер су наступи нешто што нам генерално свима фали.
Нађа: Још нисам пробала професионално да се бавим музиком, па немам неко мишљење о томе. Милош је професионалац, ја сам рекреативац...
Где онда видите себе у музици за неких пет-десет година? Ти, Нађа још и имаш неку опцију, а шта ћемо с тобом, Милоше?
Милош: Упоредо са клавиром сам завршавао и соло певање, како бих дошколовао глас, тако да сам ишао на доста такмичења и добро сам пролазио. Онда сам завршио средњу, у којој радим као корепетитор соло певачима.
Увек ме је занимало како ви, који свирате и певате, успевате да се ускладите и искоординишете да у исто време радите обе ствари?
Милош: Па, не знам, ваљда зато што већ петнаестак година свирам клавир, па ми није тешко да певам и свирам у исто време. Чак и неке композиције класичне музике, кад треба опере да певам...
Да ли ти је лакше кад све радиш сам или кад ти свираш а неко други пева, или кад ти певаш а неко други свира?
Милош: То је добро питање. Зависи ко свира. Ако неко има искуства у свирању са певачем, онда је много лакше с њим радити, али ако нема, онда треба да се стаје на два реда – уради то и то, сачекај ме да узмем дах, не брзај да не останем без даха и тако те ствари. Али кад себе пратим, лакше ми је, јер себи могу да убрзам или успорим где ми одговара.
Рекли сте да сте наступали заједно. Какав је осећај кад сте у пословном смислу партнери?
Нађа: Имала сам велики проблем са тремом и ове године ми је помагало то што имам поверења у особу са којом излазим на сцену, што је доста помогло и на такмичењима, с тим да се до ове године и нисам нешто такмичила, а онда сам дала свој максимум.
Милош: И освојила си...
Нађа: Да, освојила сам доста првих места, лауреат на једном такмичењу и тако...
Што значи да заједничким радом чините да будете бољи и сигурнији.
Нађа: Много је важна та подршка и од пијанисте за соло певача.
Сад кад си споменула подршку, колико вас подржавају родитељи у свему?
Милош: Моји су потенцирали да се бавим класичном музиком, јер знају колико је напорно и тешко бавити се народном, сва весеља, свирке и тако то. Напорније је свирати хармонику два дана заредом, кичма страда... А ја могу да вежбам пет-шест сати на дан. То је био подстрек да се бавим класичном музиком, иако се нико у породици није њоме бавио.
Нађа: Пошто сам и даље подељена на пољопривреду и музику, подржавају све то, па заједно гледамо шта ће да се деси.
Како вас околина доживљава? Колико је младима данас атрактивно да вас они, као публика, подрже у ономе што радите?
Нађа: Мислим да је најтеже заинтересовати аудиторијум да слуша класичну музику. Имала сам више пута сцену да ме неко пита да ли се бавим певањем, па да им отпевам неку севдалинку... Нису много заинтересовани да чују класичну музику.
Милош: Углавном се одушеве кад чују да певам или свирам класичну музику, што ја некад не очекујем, јер има доста људи који нису упознати са том музиком и несхватљиво им је како ја нешто одсвирама а има пуно дирки и све то попамтим. Али се углавном одушеве кад чују певање, иако нису у музици. Мада, најчешће нам долази публика која има неко музичко предзнање.
Колико често вежбате и колико вам времена одлази на константан рад на себи?
Милош: Кад смо спремали такмичења, ту смо више радили и имали доста проба заједно, што је и направило добре резултате на крају. Прогрес је велики, што се тиче ње, али и што се тиче мене као сарадника у целом том процесу.
Нађа: За певање је мало специфично док се учи и вежба техника, јер не може превише да се вежба да се не би препевавало. Мора да се нађе баланс, да имамо довољно проба да све спремимо и буде сигурно, али и да се не препевам пре тог неког такмичења.
Милош: Најбитнији је константан рад и то је то. Некад не иде, баш неће и неће, па је најбоље да се престане тај дан, а сутрадан је нова прича. Доћи ће само, заправо...
Да ли вас то све доведе до засићења? Е, данас баш не могу ни да отворим уста, ни да пипнем дирку на клавиру, таман пропало све...
Милош: Да, то се чује одмах. Пошто се упевавамо пред наступ, онда се чује да ли ти је глас добар тај дан или не и да ли морамо више пута да се упевавамо.
Нађа: Какво је упевавање, такав ти је дан...
По упевавњу се дан познаје! Ето наслова!
Нађа: Буде незгодно кад се превише пута понови нека композиција и онда ти досади, али у ствари, кад изађеш пред публику то не смеш да покажеш, него мораш да делујеш као да први пут проживљаваш све те емоције које треба да отпеваш.
То значи да нисте само музичари, већ и глумци.
Милош: Ако се постигне нешто више, можда певамо и у некој опери, што би нам био циљ, неко остварење.
Мислим да би Нађа могла да осмисли неку нову жанровску комбинацију, да игра балет и да пева!
Милош: Размишљали смо да са њеном сестром укомбинујемо сва три елемента, да ја пратим Нађу док пева, а Сташа да осмисли кореографију. То би било лепо видети.
Какви су вам планови за даље?
Нађа: Планирам да упишем мастер, па да нађем први посао у оквиру своје струке, да видим како ће то да иде, али планирам и да идем на аудицију за неки оперски студио. Већ смо кренули да пишемо неке пројекте, па да пробамо да добијемо неко место на сцени.
Милош: Да публика чује шта имамо да кажемо...
Шта бисте рекли младима, зашто је важно пустити да класична музика буде део живота?
Милош: Важно је зато што позитивно утиче на изградњу личности, на културу човека и изградњу здравог духа. Знам да се неки људи изненаде колико класична музика може да им прија.
Нађа: Мислим да је важно да јој бар дају шансу. Баш сам приметила, код нас се класична музика пласира кад су дани жалости и слично, па је доста повезују с нечим досадним. Али кад би јој дали шансу, видели би да постоји толико различитих композитора, тако да свако може да нађе нешто што му се допада и одговара.
Милош: Колико има у филмовима квалитетне оркестарске музике, то је невероватно. Ми као музичари запостављамо тај део. Гледам филм, слушам колико је добра музика, али не размишљам о њој, а у последње време баш доста обраћам пажњу и видим колико је, заправо, комплексна музика за филм коју пишу композитори.
То значи да нисмо ни свесни колико смо окружени класичном музиком и колико нам је она природна...
Милош: Да, да, да... Инфилтрирала се. Има јако квалитетне музике у „Ратовима звезда“, има доста инструмената којих нема у другим делима.
Нађа: И у игрицама има доста те музике, кад би се искључила, уопште се не би добила та атмосфера.
Милош: Било би занимљиво искључити игрице, а пустити само музику... Какве би то сензације биле. Класична музика нас стално окружује, само ми то не примећујемо.
Текст и фото: Леа Радловачки
