Наиме, она је млада кулинарка чија су специјалност крофне, али и историја музике. Тренутно покушава да се пробије на интеренту где, на Фејсбуку и Инстаграму пласира своје магичне и врло укусне производе, али своју будућност види у аустријској престоници где су људи расположенији за различите експерименте, па и када је храна у питању.
- Одувек сам тежила томе да нешто са мамом правим у кухињи, јер је она стручњак за колаче, тако да је то у мени од малих ногу - објашњава Тамара, док замишљам малу девојчицу с великом оклагијом у рукама, ишарану брашном, како с мамом покушава да направи свој први колач. - Желела сам да покушам да направим нешто што још нисам имала прилику да пробам у Новом Саду и Београду, а нешто што сам окусила само на путовањима. То су западњачки колачи који су инспирисани америчком и француском кулинарском културом, који су и по изгледу и по укусу необични и несвакидашњи за наше просторе.
Шта то значи?
- Што се тиче изгледа, све је инспирисано космосом, алтернативном субкулутом, стриповима које читам од малих ногу, сциенце фицтион филмовима... Можда све то звучи превише...
Мени звучи магично...
- Из неких ситница извучем инспирацију, па је сваки колач уникатан и трудим се да се не понављам, да немам исте шаблоне за дизајн. Људи који код мене наруче колаче знају да ће некоме однети уникатан поклон који је уједно и укусан. Трудим се да стављам што квалитетније састојке, да буду по неким мојим стандардима који су високи.
Несумњиво је да се, онда, твоје крофне разликују од српских домаћих...
- Моје крофне су комбинација традиционалног рецепта српских крофни, али стављам разне егзотичне зачине које доносим из Шведске, Аустрије, Француске,... Мали дашак тих зачина промени целу слику о крофни.
Практично, ти нас и изгледом и укусом крофни водиш у неки нови универзум...
- Јесте, тако је. Негде где и они који их пробају могу да маштају. Први утисак је визуелни и увек муштерије питам шта очекују, какав укус. Траже да им направим галаџy крофне, не занима их укус. Неки кажу да су замишљали нешто преслатко или фузију јаких укуса. И сви различито реагују за исту комбинацију зачина. Неки осећају банану, неки цимет, неки нешто треће. Врло ми је занимљиво да чујем утиске.
Слажем се, ни моја очекивања нису била испуњена, што је одлично, јер сам се више изненадила. Али оно што ме је посебно одушевило јесте да твоје крофне имају - шљокице!!!
- То су јестиве шљокице и оне су мој гуилтy плеасуре. Свемир мора да сија!
Управо тако. И, колико ти треба времена да направиш сваки тај свемир?
- Технички, кад седнем да радим, крофна брзо настане. Али пре тога, она се у мојој глави данима ствара, замишљана, измаштана... Битно ми је да идеја крене у глави, све остало је лако.
Будући да правиш колаче и продајеш их, да ли је такав посао исплатив у Србији?
- На овом мом нивоу није, јер је потребно много улагања. Свој прибор и зачине доносим из Европе и то изискује и пут и куповину по њиховим ценама. Ово што сада радим је чиста љубав, да отплатим своје време, али зарада није велика.
Какви су ти, онда, планови по том питању?
- Тренутно су ми планови да пласирам производ по интернету, да видим реакције људи. Наступам по разним фестивалима где се цене рукотворине и покушавам да на тај начин представим оно што радим, као неки украс који је и јестив. Волела бих да то заживи.
За припрему ове посластице (за 30 комада) потребно је 300 г брашна, две кашике прашка за пециво, прстохват соли, 170 г шећера, кашичица семена ваниле, кашичица цимета, 60 г квалитетног црног какаа, 150 мл сунцокретовог уља, 250 мл млека, три јаја средње величине, фил по жељи, црна колачарска боја, јестиве шљокице, перле и звезде.
Најпре све суве састојке, заједно са црном бојом, помешајте у чинији и просејте их да би се равномерно сјединили. Додајте умућено млеко, јаја и уље, и лаганим покретима сједините тесто тек толико да не буде већих грудви брашна. Напуните калупе за мафине до три четвртине и пеците их 20-25 минута на 180 степени. Када се охладе, удубите средину теста, напуните омиљеним слатким преливом (ганаш, нутела, yем, карамел сос, кикирики путер итд.) и украсите жељеним филом у црној боји.
За крај, замислите најлепшу звездану ноћ на неколико секунди и затим по сваком капкејку поспите украсе.
„Рецепт је веома лаган и с мало посла добијете слаткиш атрактивног изгледа, сочне текстуре и прелепог укуса”, Тамара.
И, има ли „прођу”? Јесу ли Новосађани гурмани?
- Чини ми се да нису, иако сам лично окружена људима који су гурмани и слаткишари. Продајем своје производе и у Бечу и тамо ме људи гледају као професионалног шефа, као да сам уметник за храну, а овде су такви утисци само међу мојим пријатељима и људима који одлуче да ме контактирају.
Оно што је занимљиво код тебе, јесте да се бавиш и нечим што нема везе са кувањем, али има везе са уметношћу...
- Тако је. Студирам историју музике, односно музикологију на Академији уметности у Новом Саду. То изискује много креативности и маштања, и некако то повезујем са својим радом са слаткишима.
На који начин?
- Тако што за оба треба много истраживања и размишљања, а онда и сама обрада целог производа... Процес је исти.
Слушаш ли неку посебну музику док правиш колаче?
- Не баш. Покреће ме мало енергичнија музика коју могу дуго да слушам, јер прођу сати и сати док радим, али немам ништа одређено.
Шта правиш осим крофни?
- Правим cupcakes и они су најзахтевнији јер су скупљени у малом облику а требало би да замене парче торте. То је изазов направити, да буду сочни и да лепо изгледају. Правим и ролнице са циметом које су ми омиљене јер сам то правила са мамом која ме је у томе извештила. Кад их правим, правим их са пуно љубви, свака је посебно постављена у свој калуп и замотана, а кад их једем сетим се неких лепих ствари и желим то да пренесем људима. Користим зачине којих нема у Србији, па се трудим да евоцирам неку празничну топлину, тако да су оне више за зиму, рецимо. Правим и слатке тартове који ми најслабије иду јер људи немају навику да их једу. То је француски слаткиш и ко има храбрости да се упусти у велики чоколадни тарт, он ће знати да ужива.
Планови за будућност?
- Моје студије ће се наставити у Бечу, везана сам за тај град и у плану је да момак и ја тамо отворимо посластичарницу. Надам се да ћу тамо успети. Бечлије су помодари, оријентисани су ка свему што долази са стране.
Леа Радловачки
