У Бочару ударају по краљу и жандару сваког петка од шест по подне

Свуда где год је цивилизације, држи се и до традиције, па ни Бочар, најмање села општине Нови Бечеј, неће да буде мимо света.
bocar, dnevnik.rs
Фото: Dnevnik.rs

Како и не би кад се њихово насеље, колико се зна, први пут написмено помиње још 1211. године, Православна црква постоји још од 1814, док ће Римокатоличка 180. рођендан обележити идуће године. Соколско друштво је формирано 1921, фудбалска лопта почела је да скакуће по локалним лединама 1924, а садашњи подручни лигаш „Јединство“ је пре две године обележило седам деценија играња под тим именом. Приде, тешко је наћи и у аристократским крајевима Европе село у којем су изграђена два дворца. Све патинирано и довољно да се има чиме похвалити и повелика варош, као и једном необичном, пристојно дугом традицијом.

– Дружимо се тачно 23 године и већ се припремамо за „сребрну свадбу“ због четврт века заједништва. Па толико ни многи бракови не потрају! А наша дружина се од 1. новембра до 31. марта, увек петком, окупља и играмо карте, тачније реми. Почнемо у шест после подне, окренемо шест кругова, па зна то да по траје и иза поноћи – вели најстарији члан дружине Милан Поповић (70), који је у младости сасвим добро играо фудбал па му је од тога доба остао и надимак Осим. Сигурно не без разлога!

Као прави домаћини, пажљиво су одбрали период и термин својих сесија: зими нема посла на њивама, а петак је изабран због оних који су запослени и субота им је слободан дан.

– Окупљамо се увек у другој кући, тако да свако у сезони буде по неколико пута домаћин. На картању смо само ми, одрасли мушкарци, али, пошто смо породични људи, не заборављамо ни остале чланове. Пре него што се седне за астал, свако убаци у „пикслу“, како се договоримо, по 100-200 динара и тај фонд се из недеље у недељу увећава. На крају сезоне сакупи се двадесетак хиљада, које утрошимо на два породична дружења. Прво је Првомајски уранак, а друго Дан села. За прво имамо бројне дестинације. Најчешће смо на обали Тисе, код падејске Чарде или у приобаљу Канала ДТД крај Кикинде, а на Иђошкој умци... Увек негде ван нашег атара. Али за Дан села смо у нашим сокацима и у добром расположењу – објашњава један од утемељивача традиције Золтан Доброка.

Фото: Dnevnik.rs

Објаснише и зашто су, мада их нема баш много, припремили читаво брдо пљескавица.

– Научили смо да не штедимо на ићу и пићу за породичне скупове. Раније нас је било четрдесетак јер су с нама, осим супруга, била и деца, која су одрастала и одлазили својим путем па се друштво се осипало. Пристигли су унуци, али навраћају и деца да пробају шта смо зготовили па морамо имати резерву. Овога пута су на менију пљесакавице, али знамо да угрејемо тањирачу и у њој печемо крменадле, пилетину, рибу или окренемо ражањ, а на њему јагње, јаре, прасе... – додаје Миле Мицко Дробац.  

Окупљање за Дан села, поводом црквене славе Сабор Светог архангела Гаврила, увек је на месту где се одржава кулинарско надметање у припремању рибље чорбе, али они се не такмиче. Долазе да се друже о свом трошку, али у свему поштују правила организатора. Први „витезови карташког стола“ били су Золтан Доброка, Драго Дробац, Душан Штрбац, те Бошко Шкрбић, кога је, нажалост, прерана смрт одвојила од другара. Њима су се убрзо придружили Душан Адамовић, Миле Дробац, Милорад Јелача и Милан Поповић и тако, ево, више од две деценије.

Неки се сада кају што нису од првог дана почели да воде евиденцију о томе ко побеђује, а ко губи, али доста тога су и упамтили. Истина, после извесног времена, поготово кад дружење одмакне, свако има своју верзију да је било баш тако. Никако другачије.

В. Јанков

EUR/RSD 117.5849
Најновије вести