Присећамо се те 1980. године и човека који је смрт председника саопштио Југославији. Спикеру Миодрагу Здравковићу припала је дужност да тв гледаоце први обавести о смрти председника СФРЈ Јосипа Броз Тита.
Сигурно је – у сећању ни једног Југословена неће избледети слика и речи изговорене те вечери 4. маја 1980. године, нешто после 19 сати из студија телевизије, у етер, у свет.
– Умро је друг Тито… То су вечерас саопштили Централни комитет Савеза комуниста Југославије и Председништво Социјалистичке Федеративне Републике Југославије радничкој класи, радним људима и грађанима, народима и народностима Социјалистичке Федеративне Републике Југославије… Ускоро ћемо емитовати извештај са седнице Председништва Централног комитета Савеза комуниста Југославије и Председништва Социјалистичке Федеративне Републике Југославије.
Те речи, очигледно потресен, али достојанствен, изговорио је Миодраг Здравковић, некадашњи дечак-партизан, спикер који већ двадесет шест година „другује“ са радио-микрофоном и камерама Радио-телевизије Београд.
И спикер је само човек. Чак и када има искуство и углед једног Миодрага Здравковића. Чак и када унапред сазна да ће он бити тај који ће најтужнију вест саопштити гледаоцима телевизије. А Миодраг Здравковић је знао, пише Југопапир.
– Четрнаестог фебруара речено ми је да се не удаљавам из Београда и да стално будем на вези са телевизијом, са својом редакцијом. Нико ми није рекао због чега, то сам наслутио читајући саопштење доктора о здравственом стању Председника.
Претходна ноћ била је критична. Следећи дани донели су извесно побољшање стања здравља и сваког човека радовала је реченица да се „председник Тито субјективно осећа боље.“ И мене – некад толико да сам готово заборављао на оно што ми је речено о неудаљавању – рекао је он.
У речима повременог охрабрења из свакодневних саопштења докторског конзилијума Клиничког центра у Љубљани тражили смо више наде него што су она пружала.
– Негде средином марта моји уредници у редакцији су ми прећутно ставили до знања за какав сам тежак задатак одређен. А ипак, сви смо се некако надали да ће вести из Љубљане уклонити наше стрепње…
Присиљавао сам себе да расуђујем као новинар, професионалац, али сам био дубоко потресен. Замишљао сам како ће то изгледати. Храбрио сам себе да ћу, с обзиром на своје искуство, моћи то да урадим на професионални и достојанствени начин. То се од мене захтевало и очекивало.
А како – то нисам знао. Речи које би требало изговорити, нисам се усуђивао чак рећи ни у себи. И опет сам мисли одлагао: то се, ипак неће догодити – рекао је он.
Човек воли да верује у чуда – да се оном ко нам је драг зло не може догодити.
– А онда прво непријатно изненађење: посумњао сам у себе, своје професионално искуство, оно чиме сам се храбрио. Било је то 23. април. Имао сам слободан дан, била је среда, седео сам код куће. Саопштење докторског конзилијума и данас памтим од речи до речи: „Стање здравља председника Републике Јосипа Броза Тита је и даље критично. Поред постојећег коматозног стања друг Председник се од синоћ налази у шоку“…
Тада сам први пут истински схватио шта ме чека, тада сам, није мушки да признам – заплакао. И уплашио се да би ми се то могло догодити и кад будем морао то да саопштим – рекао је он.
Наравно, Здравковић се ником није усуђивао да о томе говори. И опет дани прикупљања снаге, пребирања, стални ехо: то неко мора да уради, то је једноставно, задатак. А онда, неколико следећих дана свакодневна саопштења из Љубљане поново дају наду, пише Југопапир.
Четвртог маја, Миодраг Здравковић је опет био слободан. Код куће, уз телевизор. По подне, пошто је објављен билтен о стању Председниковог здравља у коме су доминирале речи „сметње у кардиоваскуларном систему, уследио је позив из редакције. Спикер се спремио и отишао на телевизију.
– Не сећам се тренутка ни тачног времена када сам добио саопштење које сам требао да прочитам. У ходнику који води према студију, доживео сам још једно изненађење. Ту је већ била филмска екипа која је снимала тај мој долазак и то ме је некако пресекло.
На ону пуну меру одговорности и концентрације коју сам имао, то је још нешто додало, не знам тачно шта, али осећао сам да је највећа криза на помолу.
Знам да сам некако ушао у студио, сео и да сам био страховито задихан, као да сам трчао километрима. Пришао ми је Милан Вукос, наш генерални директор, да још једном погледа текст и рекао ми да допишем трећу реченицу, оно „ускоро ћемо“.
Аутоматски сам почео да пишем оно што диктира и наједном застао – за тренутак нисам могао да се сетим како се службено зове наша земља… Све су то били делићи секунде, а мени тако дуги – рекао је он.
Када су из режије програма упитали Здравковића да ли је спреман, одговорио је: „Нисам!“
И одмах је схватио да је свако одлагање све горе, да је програм прекинут, да су телевизијски екрани „бели“, да је ћутање заправо немогуће и недопустиво. Још једном су снага, воља, професионалност спикера морали да победе срце, пише Југопапир.
Здравковић је дао знак режији да је спреман, камере су се укључиле и он је изговорио речи које су запарале срца и парализовале ум сваког човека:“Умро је друг Тито“…
– Како сам тај текст прочитао, не знам. Свестан сам само да сам у једном тренутку застао код неке речи, али сам некако прочитао све до краја – рекао је он.
Спикер је морао да надвлада човека.
(Панчевац/Телеграф)
