Празник је успомена на овоземаљску смрт Богородице и, према јеванђељу то је дан када се она вазнела на Небо и предала свој дух у руке Спаситеља.
Успење Пресвете Богородице спада у ред Богородичних празника и прославља се сваке године 28. августа, односно 15. августа по јулијанском календару.
Празновање спомена на пресељење пресвете из овог света, уређено је по жељи цара Маврикија 528. године.
За тај велики празник установљен је двонедељни пост од 14. до 27. августа.
Успење Богородице слика се на западним зидовима православних манастира, а једна од најлепших насликан је у манастиру Жича, задужбини Немањића.
За Великом Госпојином следи и Рођење Пресвете Богородице - Мала Госпојина која се обележава 21. септембра.
Пресвета Богородица је након Христовог рођења проживела још 48 година. Последњих 15 провела је код светог Јована Богослова, Христовог ученика, коме ју је Христос поверио на чување.
Често је излазила на Маслинову гору, са које се њен син вазнео у небо и ту се молила Богу, желећи да се и она тамо пресели, како би гледала Христово лице.
Док се тако једном молила, јави јој се анђео Гаврило и рече да ће јој се кроз три дана молитва услишити. Том приком дао јој је једну рајску гранчицу, која ће се носити на њеном погребу.
Она похита дому, каза Светом Јовану Богослову шта је чула и зажеле да још једном види све апостоле, који су се били разишли по свим крајевима света, а када умре да је сахране у Гетсиманији, где су били сахрањени њени родитељи Јоаким и Ана. Кад се приближио час представљања изненада се зачу тутњава, а густи облаци окружише кућу у којој је Пресвета боравила. У том часу на чудесан начин се пред кућом окупише сви апостоли изузев Томе.
Они уђоше у собу и плачући поздравише Пресвету која је лежала на самртничкој постељи, а она их благослови, препоручујући им да истрају у својим пословима. Наједном засја сва соба и Христос, који са мноштвом анђела сиђе, невидљиво приђе и позва је к себи. Она је тада смерно изговорила речи: "Нека ми буде по речима твојим!", и без икаквог бола предаде свој дух.
Кад је све било спремно за погреб, Петар, Јаков и други апостоли понесоше тело, а Јован Богослов је пред њима носио ону рајску гранчицу, док је за њима ишло мноштво света.
Поворка је ишла од Сионске горе, кроз Јерусалим ка Гетсиманији, а један светао облак као венац окруживао је спровод на читавом путу. Јеврејски фанатици хтедоше оружјем да побију окупљене апостоле, али је тај сјајни облак као бедем заклањао поворку.
На једном месту облак се мало одиже од земље, а један се јеврејски свештеник, по имену Антоније, залете ка ковчегу, зграби га рукама и хтеде га изврнути, али му невидљиви анђео Божји одсече обе шаке, које остадоше залепљене на сандуку.
Антоније заплака и пред свима признаде да је Исус истинити син Божји. Петар рече Антонију да патрљке својих руку прислони на одсечене шаке и кад овај то учини, у исти час исцелише му се обе руке као да нису ни биле одсечене и многи Јевреји, видевши то чудо, примише веру хришћанску. Пресвету Богородицу сахранише у Гетсиманији, и апостоли ту остадоше три дана. Апостол Тома дође тек трећи дан. Кад је чуо тужну вест, веома се ражалости, заплака се и замоли апостоле да отворе гроб, да види тело Мајке Божије и да га целива.
Када су отворили гроб и погледали, на њихово велико изненађење не нађоше тело. Упиташе се са чуђењем: "Где се дело тело Пречисте?!" Тога дана, док су ломили хлеб у славу Свете Тројице, опазе Пресвету Богородицу на облацима са мноштвом анђела и она им реце: "Радујте се! С вама смо до века!".
Време између Велике и Мале Госпојине која је 21. септембра (8. септембра) зове се у народу Међудневница, када жене беру међудневничке траве - хајдучку траву, кичицу, угаслицу и друге којима лече разне болести.
По народном веровању тај период је најбољи за брање свих плодова, а тада не требе склапати бракове јер младенци неће имати среће, а ко се разболи у те дане тешко ће се излечити.
