Међу двадесетак говорника, нашли су се представници државних институција, али и независних добровољних организација: Министарства финансија – Управе за игре на срећу, Института „Батут„, Вишег суда у Новом Саду, покрајинских секретаријата, Клинике за психијатрију Клиничког центра Војводине, Црвеног крста, Омладинског савеза удружења ОПЕНС, Градског ученичког парламента, Рехабилитационог центра “Дуга” и других, чији је закључак на крају био да је неопходна интерсекторска сарадња и укључивање родитеља односно старатеља у све процесе.
Повод за овај скуп није био одређен инцидент, већ рад на превентивним активностима, што је континуирана делатност Покрајинског заштитника грађана, објаснио је омбудсман проф. др Зоран Павловић.
– Потешкоћа је што се овакве ствари проблематизују између четири зида – додао је Павловић. – Ако се правимо неми и слепи, нећемо доћи до задовољавајућег резултата, а то је да имамо нулту толеранцију на све облике зависности којима подлежу деца и млади, копирајући свет одраслих. Партнерско насиље, било брачно или ванбрачно, није феномен препознат са усвајањем Истанбулске конвенције, већ се, једноставно, о њему раније није говорило. Сетимо се да је страственог коцкара Алексеја Ивановича Достојевски описао пре непуна два века, а данас за тај порок постоји дијагноза Ф-63 у области здравствене заштите. Међутим, на сајту Републичког завода за статистику нема ниједног прекршаја против оних који организују игре на срећу, по чему закључујем да коцкање још увек није препознато у кривичном праву као узрочник других казнених деликата. Због тога нам је важно да чујемо од Министарства финансија шта треба да се уради. Један пример је да не можете регистровати коцкарницу или кладионицу на удаљености мањој од 200 метара од школе. Није питање да ли ћемо имати такве облике делатности, јер је то предвиђено законом, него шта ћемо понудити као садржаје на које ће деца односно млади трошити време и енергију.
Дефектолог Јелена Јовичић из Специјалне болнице за лечење болести зависности “Вита”, установе која сваке године истражује изложеност младих ризичном понашању, указала је на континуитетет присуства ризичних фактора. С једне стране, то је доступност средстава зависности, а с друге су то погрешна уверења.
– У протеклом периоду доминира став да постоје лаке и тешке дроге, па да се нешто од тога може узимати контролисано, повремено, у специјалним приликама. Видимо да се он формира у периоду адолесценције, од средње школе, и наставља да егзистира и касније. То нам говори да средњошколци и студенти деле исте ризике, те да они са сазревањем не пролазе. У процесу лечења залажемо се за укључивање породице, којој је, примећујемо, нешто теже да призна шта се заправо дешава. Веома је важно едуковати их о болести како би раздвојили мило и драго дете које воле и дете које је на рубу зависности. Често се почетни проблеми помешају са тинејyерским бубицама, па се томе не прида значај. Рецепт је причати са дететом од најранијег узраста, водити рачуна о томе где проводи време и са киме, шта ради на интернету, да ли, рецимо, води евиденцију о спортским догађајима и бележи резултате, јер то могу бити рани индикатори проблема – објаснила је Јелена Јовичић, скренувши пажњу на врло доступне сајтове за онлајн коцкање.
С. Милачић
