Такође процентуално гледано, у Војводини је стопа неписмености мања (за 0,5 одсто) него у Централној Србији. То значи да се у нашој држави 127.462 грађана води као неписмена, старија од десет година а која не умеју да читају и пишу.
Међутим, 21. век и те како карактерише и нова врста неписмености а која се тиче умећа коришћења рачунара. Тако је у Србији компјутерски неписмено више од половине становништва (51,01 одсто), а од процента, 49,27 одсто њих живи на територији Војводине.
О било којој неписмености да је реч, најмање се јавља у Београду, Новом Саду и Нишу, а најзаступљенија је у планинским пределима наше земље. Док, када је реч о компјутерски неписменим особама, око милион и по грађана живи и у селу и у граду, тако да нема неке уочљиве разлике. То указује на чињеницу да су нове технологије, као и интересовања за њих, поприлично иста у целој држави.
Од 6.161.584 држављана Србије, колико их је такође по последњем попису, 2,68 одсто њих нема никакву стручну спрему, док 16,24 одсто грађана имају високо или више образовање. Док се први број више него дупло смањио у односу на резултате пописа из 2002. године, други се повећао за трећину. РЗС има податке о неписмености још од 1948. године, али за најреалнију слику поређења узима се тек 1953. година, јер се од тада код нас уводи међународна препорука да је неписмен онај ко не уме ни да чита и пише, а искључују се „полуписмена лица“ која умеју само да читају. Тако је средином прошлог века у Србији било 27,91 одсто неписмених и од тада је тај број у константном паду.
Узроци неписмености су разни и мењају се кроз историјски контекст. Раније школовање није било обавезно, а за жену је било важније да зна да скува пасуљ него колики кусур треба да јој се врати за тај купљени пасуљ. Како су мушкарци заступљенији на важнијим функцијама, нарочито у прошлом веку, подразумевало се да они морају да имају завршен бар неки разред. Иоле школоване жене су радиле као секретарице и „досадне канцеларијске послове“, док су се борбом за еманципацију избориле за бољи статус. Упркос томе, и даље је далеко већи број неписмених жена (82,1 одсто) него мушкараца (17,9), а према подацима УНЕСКО-а из 2007. године, свака четврта жена има проблеме услед неписмености. Данас је ствар другачија када је реч о узроцима. Подаци указују да је минималан, скоро занемарљив број оних који су неписмени а имају мање од 50 година. Међу њима је, свакако, највише припадника ромске националности, затим Власи, муслимани и Румуни, док је најмање Срба и Мађара.
С друге стране, последице неписмености су бројне. Иако у Србији нема конкретних истраживања на ту тему, у Сједињеним државама су спроведена и указују на то да две трећине ученика који не умеју да читају ни по завршетку 4. разреда, заврши у затвору или прима социјалну помоћ. Такође, 85 одсто малолетних деликвената је функционално неписмено, док 60 процената затвореника такође не уме да чита и пише. Закључак је да је неписменост повезана са сиромаштвом, криминалом и недостатком социјалне покретљивости, подаци су са сајта Фондације Новака Ђоковића, која се бави и стимулисањем младих да се школују и читају. Тако су и написали да је писменост вештина која се учи, а да неписменост на децу “преносе” родитељи који не знају ни да читају ни да пишу.
Један од видова описмењавања грађана, нарочито старијих, спроводи се кроз јединствен систем образовања, а који се реализује кроз редовне основне школе и специјализоване школе за основно образовање одраслих. Како су нам из Покрајинског секретаријата за образовање, прописе, управу и националне мањине указали, на територији АП Војводине налази се 20 јавних основних школа и две специјализоване, које имају наставу основног образовања и васпитања за одрасле.
- Током 2016/2017. школске године ту наставу је похађало 1.534 одрасла полазника и то на српском и мађарском језику – каже покрајински секретар наведеног ресора Михаљ Њилаш.
Такво основно образовање намењено је особама старијим од 15 година, док је средње образовање предвиђено за грађане старије од 17 година. Школе које испуњавају услове у погледу простора, опреме, наставних средстава и степена и врсте образовања наставника, налазе се у Тителу, Суботици, Товаришеву, Буђановцима, Бечеју, Мокрину, Опову, Ђурђеву, Врбасу, Вршцу, Руском Селу, Панчеву, Сенти, Зрењанину, Молу, Новом Бечеју, Руми, Неузини, Кули и Хајдучици, док се две “специјализоване” налазе у Сомбору и Новом Саду.
Како нам је Министарство просвете, науке и технолошког развоја доставило податке, за 2017. годину одвојено је више од 350 милиона динара за основно образовање одраслих и око 270 милиона динара за средње образовање старијих од 17 година.
УНЕСКО сваке године спроводи истраживања о степену неписмености у свету и резултати указују на то да је она највиша у Азији и Африци, а најмања у Европи. Неке од „најнеписменијих земаља“ су Гвинеја (са 30,4 одсто писменог становништва), Јужни Судан, Централна Афричка држава и Авганистан.
Када је реч о државама некадашње СФРЈ, Србија (98,1 одсто писменог становништва) се налази на претпоследњем месту, односно испред Македоније (97,8). Најписменији су у Словенији (99,7), у Хрватској (99,3), Црној Гори (98,7) и најзад у Босни и Херцеговини (98,5).
Леа Радловачки
