Али после одушевљења следи питање где је нама хмељ за толику производњу пива јер, познато је, хмељ је основна сировина у пиварској индустрији, а не види се на нашим пољима, нити се спомиње као ратарска култура која би могла постати значајна у прерађивачкој индустрији Србије и шире, као извозна сировина.
Професор Универзитета у Новом Саду у пензији и бивши министар пољопривреде проф. др Јан Кишгеци каже да су се домаће пиваре власничком трансформацијом укључиле у велике мултинационалне пиварске компаније које се снабдевају сировинама светског квалитета, што значи да увозе најквалитетније светске сорте хмеља.Уз то, напомиње, власници наших пивара у производњи пива примењују и најсавремнију тенхологију па не треба да чуде извозни резултати српског пива.
Кишгеци истиче да је сада време да се држави скрене пажња на криглу и почне размишљти о томе да, као вино и виногради, и хмељ и пиво завређују пажњу, да је и пиву место у агробизнису, као што наша земља рачуна на производњу вина, и даје субвенције ради подизања засада винове лозе.
Од светских пиварских концерна, подвлачи Јан Кишгеци, не можемо очекивати да ће овде учестовати у развоју, односно обнављању хмељарства, већ се од њих само може очекивати да ће куповати и даље квалитетан хмељ по светским ценама.
„Брига о хмељарству није ни у једној земљи ЕУ препуштена само узгајвачима већ је подељена између државе и произвођача па тако треба да буде и код нас“, поручује бивши министар пољопрвреде.
„Хмељарство је у свету под снажном глобализацијом пиварске индустрије. У свету се хмељ гаји на 56.000 хектара, на којима се годишње произведе око 100.000 тона сувих шишарки. Производња хмеља везана је за велике трговачке мултинационалне компаније, које потпуно контролишу снабдевање светске пиварске инустрије, а то значи да контролишу промет и светску цену хмеља која је одређена дугогодишњим уговарањима“, истиче проф. др Кишгеци.
илограм хмеља, наводи професор, кошта 350 евра па се због тога и сматра да је то најуноснија ратарска биљка. Пре пола века хмељ узгајан на овдашњим просторима био је доброг квалитета и својевремено је ишао у извоз у Немачку, која је била и остала највећи произвођач хмеља (19.000 хектара), затим у САД (15.000 хектара) и Јапан, и истовремено подмиривао потребе целокупне пиварске индустрије бивше СФРЈ.
„У Војводини хмељ је заузимао 1.500 хектара, а од пре две године обновљено је гајење хмеља у атару Бачког Петровца, на парцели од два хектара, док су на подручју те општине на 30 хектара остали сачувани стубови за гајење те у пиварству незамењиве сировине“, истиче Кишгеци.
Додаје да данас готово сваки град има по једну мали пивару капацитета 500 до 1.000 литара кувања пива, чији власници продају пиво као занатски производ ресторанима. Подручје Војводине погодно је за гајење хмеља, 1960. године у покрајини је било под засадима 1.500 хектара, али је сада за домаће потребе довољно 1.000 хектара.
По његовим речима, пољопривредници из Бачког Петровца намеравају да обнове производњу, али су им, наглашва, за то потребни подстицаји.
„Произвођачи хмеља у земљама ЕУ добијају субвенције од 400 евра по хектару за редовну производњу и 550 евра за необрадиве хмељарнике које треба обновити за садњу“, истиче Кишгеци.
З. Делић
