Ове године је триста година откако је Абрахам Кепиш, предузетник из Пожуна, данашње Братиславе, 1722. године у Панчеву основао прву пивару у региону.
Током времена власници фабрике су се смењивали, а златно доба кренуло је средином 18. века када је та пивара прешла у руке породице Вајферт, нарочито у време Ђорђа, чувеног индустријалца, гувернера народне банке и филантропа.
По завршетку Другог светског рата пивару су преузеле „самоуправне” руке, али и тада се прилично добро развијала, па је 1977. године обим производње захтевао пребачај погона са локације на тргу (који већ извесно време носи име Ђорђа Вајферта) у модерне хале у другом делу града.
Панчевачко пиво је текло и после све до 2008. године,када је фабрику купио „Хајнекен”, који је готово истог момента угасио, а ништа боље није прошла ни зграда старе пиваре, јер је три године раније страдала у пожару, иако је опште мишљење да је требало да буде претворена у музеј.
У међувремену је у панчевачком пиварству и тако је било све до пре неку годину, када и до овог града стиже талас популарности занатске производње пенушавог напитка.
Тада су многи почели да кувају квалитетно пиво код куће, док су се неки од њих упустил у озбиљнији бизнис, попут људи који су пре неколико година отворили пивару под називом „Dilemma”.
Један од њених власника Иван Гњатовић истиче да вишевековну традицију поред њих чува и неколико кућних пивара, како су и они кренули пре седам-осам година, а пет година су присутни на комерцијалном тржишту ииздржали бројна искушења.
„Највеће се догодило с почетком пандемије, када је наша бранша била веома погођена, али то смо ипак некако успели да пребродимо, па сваког месеца избацимо неко ново пиво, а осмислили смо и простор у којем вршимо и едукацију о томе како правимо озбиљан занатски производ од првокласних сировина”, наводи овај пивар.
Он каже да све заинтересоване проведе кроз погон и објасни им процес производње разних стилова пива.
„Поред осталог правимо и немачки лагер који смо назвали ’1722. година’, као омаж свима који су се бавили пиварством у последњих триста година не само у Панчеву него и на целом Балкану”, каже Гњатовић.
Додаје да је погон малих капацитета и као такав неупредив са некадашњом панчевачком пиварском индустријом, али може да покрије добар део тржишта у Панчеву, Београду и околини.
„Наша пива су можда за неког скупа, али цену диктирају сировине и амбалажа, а сада је и рат у Украјини донео нове проблеме, па све поскупљује и само у последњих месец цене стаклене амабалаже скочиле су у шест наврата по десет одсто”, каже овај Панчевац.
Он наводи да процес од кувања до точења пива траје тридесет и више дана.
„Пошто смо пиво скували у варионици, пребацујемо га у вриони подрум, јер тамо креће ферменатација која траје од пет до дванест дана, а потом се врши и газирање, па онда и хлађење и одлежавање, када долази до бистрења пива, након чега можемо да почнемо да га точимо”, објашњава Иван.
А када је реч о очувању светле панчевачке традиције точења пива, у том граду постоји и удружење од двадесетак кућних пивара, који се најрадије окупљају у локалу „Слад”, где је се нуди искључиво пиво и то занатско.
Мирослав Тодоровић, један од двадесетак чланова те организације основане пре две године, истиче да је Панчево индустријско место са традицијом производње пива, а у њему су и они нашли своје место с намером да промовишу људе који се баве куцном производњом пива, чији је принцип исти као и када је први пут направљено, по некима, пре једанаест хиљада година.
„Како каже немачки закон о чистоти пива из Петнестог века, потребна су четири састојка - вода, хмељ, квасац и слад, само што је то скалирано на неке много мање вредности, а може се спремати и у кухињи или у некој мањој апаратури, која је сада много доступнија него 2016. године када сам ја почео да кувам”, наводи Тодоровић.
Он на крају скреће пажњу да је, поред констатног учења, усавршавања и дружења, једно од од начела тог удружења и едукација грађана о културном и индустијском наслеђу града, у шта недвосмислено спада и зграда старе пиваре, која тренутно пропада и захтева хитну реконструкцију.
