НБС: Банка поред камате може да наплаћује трошкове

У централној банци кажу да је тај став НБС добро познат јавности и више пута понављан од самог почетка.



Из НБС наводе да су Законом о заштити корисника финансијских услуга и подзаконским прописима донетим на основу тог закона јасно препознати ти трошкови и накнаде као дозвољени, као и да је прецизирано како се приказују и обрачунавају.



"Да је сматрао да су недозвољене, законодавац свакако не би наводио да су, између осталог, и накнаде и трошкови елементи уговора о кредиту. Шта спада у трошкове обраде је питање за банке и њихове интерне анализе алокације трошкова и ценовне политике. То ипак не значи да је банка дужна, као ни било који други трговац, да кориснику својих услуга даје такву анализу", кажу у централној банци.



Такође, напомињу да треба имати у виду да је, независно од тога који су то трошкови, немогуће одређивати такав трошак за сваког клијента појединачно већ су ти износи свакако упросечени на нивоу одређеног портфолија банке.



Осим тога, не постоји ниједан пропис који банци, као ни било ком другом привредном субјекту, забрањује исказивање двокомпонентне цене за услуге које пружа.



Наплата накнаде у процентуалном износу од вредности предмета је опште прихваћено правило, које се примењује и код судских и административних такси, адвокатске тарифе и слично, кажу у НБС.



Такође, иако време које ће судија провести решавајући неки спор, државни службеник одлучујући по неком захтеву или адвокат заступајући клијента, а тиме и укупни трошак које имају, нужно не зависи од вредности предмета спора или захтева.



То опште прихваћено правило има своје економско оправдање, што се може наћи у одговарајућој стручној литератури, тврде у НБС.



"Сумарно речено, ако би се накнада плаћала у фиксном износу, они који узимају мањи кредит плаћали би више и изостао би тзв. ефекат субвенција од стране оних који узимају веће кредите. Другим речима, да би фиксна накнада покрила трошкове код одређених, мањих износа кредита - морала би да буде много већа него што је то случај сада када је у процентуалном износу".



Правни став из 2018. године је потпуно неспоран, али је и од стране судова погрешно интерпретиран, па је зато Врховни касациони суд морао да реагује допуном тог става.



Наиме, судови су уместо да примене став у којем се каже да банка има право на наплату накнада и трошкова под условом да је понуда банке садржала јасне и недвосмислене податке о тим трошковима (стандард јасности и недвосмислености је прецизиран подзаконским прописима Народне банке Србије), као и да су ти трошкови и накнаде ушли у обрачун ефективне каматне стопе - заправо примењивали једну реченицу из образложења тог става у којој се помиње заблуда клијента о којим трошковима је реч, а да притом ту заблуду нису утврђивали него су је претпостављали, наводе из НБС.



Европска централна банка, као ни многе централне банке у оквиру система европских централних банака, немају надлежности у погледу утврђивања законитости банкарских накнада.



Ипак, оне централне банке које имају у својој надлежности контролу банака нису оспориле право банкама да наплаћују накнаде и трошкове.



Суд правде ЕУ има богату праксу у вези са овим питањем. Став тог суда је да кредитне банкарске накнаде нису по себи неправичне и недозвољене, односно ако банка у вези са тим накнадама предузима одређене активности или пружа одређене услуге.



Ни у једном случају овај суд није условио дозвољеност уговарања ове накнаде захтевом да банка доказује спецификацију и структуру трошкова и то за сваког корисника појединачно, као што је то био захтев домаћих судова, наводе из НБС.