Рачуница показује да је просечно за замену лифта потребно око 30.000 евра, а коначна цифра за замену свих тренутно старих и неисправних лифтова је 450 милиона евра. Лифтови у стамбеним зграда у просеку су стари 44 године, а употребно време једног лифта је 25 година.
Половина од укупног броја лифтова је у Београду и они су рађени пре четири или пет деценија, што је с безбедносног аспекта за станаре зграда веома важно. За њих је важна и чињеница да се велики број лифтова уопште не одржава, а користе се.
Просечна старост већине лифтова у Новом Саду је између 30 и 40 година. Њихова поузданост зависи од старости зграда, а за њихово редовно одржавање пођеднако су задужени станари и надлежне службе. Лифтови у новијим зграда у Новом Саду имају гаранцију тек око десет година, док су они најдуговечнији и квалитетнији, који су у функцији 60-70 година, у старијим новосадским зградама.
Један од новосадских сервисера лифтова Горан Алавања објаснио је да су некадашњи лифтови који трају више деценија у оно време били веома скупи јер су их правили брендови попут „Раде Кончара”, а више се не производе, па чак ни делови за њих. Данас се у зграде код нас, по његовом објашњењу, један лифт за пет спратова уграђује за 19.000 евра , а делови се купују у Турској, неки у Грчкој, а све је то лошег квалитета.
Иначе, у Новом Саду, осим појединаца и приватних фирми, за одржавање лифтова задужено је и Јавно комунално предузеће „Стан”, које се стара о око 280 лифтова и долази на позив станара или у оквиру редовног одржавања. Све у свему, одржавање лифтова у старијим зградама у Новом Саду своди се на ремонт, а не на изградњу нових због високе цене коју би требало да плати скупштина стамбене заједнице.
Велики проблем за редовно сервисирање и ремонт лифтова, како у Новом Саду, тако и у другим деловима Србије, представља и недостатак сервисера и инсталатера лифтова. Од почетка деведесетих година прошлог века не школује се ниједна генерација лифт-монтера. Пошто је реч о специфичној справи која захтева машинце, познавање машинства, електротехнике, аутоматике, најцелисходније решење било би отварање одељења у средњим школама за лифт-монтере јер би они имали посао са завршеним занатом будући да фирме које се баве одржавањем имају велике потребе да запосле нове кадрове због тога што старији одлазе у пензију, а младих снага нема. Машинци тврде да је недостатак кадрова чак већи проблем од недостатка новца за замену дотрајалих лифтова јер чак и да се паре обезбеде, не би имао ко да ради.
Уз редовно сервисирање, лифтови у Новом Саду су безбедени, а сами станари треба да воде рачуна о њиховом одржавању и пријави сваког квара. Дакако, станари знају да сносе цену одржавања и поправке лифтова, а то често зна да буде разлог због чега некада недељама лифтови стоје. Станари с нижих спратова не желе да деле трошкове одржавања лифтова, док они с виших желе да је он увек у функцији.
Декан Машинског факултета у Београду Радоје Митровић истиче да је узрок проблема недостатка радне снаге неправовремено реаговање на упозорење да мајстора нема, додајући да би се проблем кадрова могао решити и кроз преквалификацију и доквалификацију. Наводи пример да су многе земље у Европи имале сличне проблема, међу њима и Чешка, која је успела да у оквиру претприступних преговора реши то питање.
– Они су своју индустрију мотивисали да реши у највећем делу проблем замене лифтова четири године по уласку у ЕУ – истакао је Митровић.
Љ. Малешевић
