Савез самосталних синдиката Србије оценио је да за посао највише страхују запослени у тек приватизованим предузећима, а одмах иза њих су радници у приватном сектору.
Колики је страх од губитка радног места говори и податак да се део радника разболео, а било је и смртних случајева, само када су чули да је неко од њихових колега или познаника добио отказ. Но,страх и пристајање на рад у “ненормалним” условима често не значи да радник на крају неће остатити без посла. Уосталом, та судбину у бурној српској транзицији задесила више од пола милиона радника, од којих је део стигао до пензије, а други још увек на евиденцији незапослених чекају да се дочепају пензионерске касе. То се једноставно догоди, а престанак радног односа за већину значи губитак материјалних средстава за живот породице. У тренуцима губитка посла радници себе сматрају мање вредним, а поготово ако су зашли у године у којима је данас у Србији знатно теже наћи нови посао.
Проблема радника који су добили отказ свесни су и у Националној служби за запошљавање, која настоји да им кроз радионице и разговор са психологом помогне да врате самоупоздање и савладају први шок који је наступио када су сазнали да од сутра немају радно место. У НСЗ оцењено је да такви људи “потону” и не траже нови посао, а - морали би. Иако су свесни да је стрес емоционалне стање које човека може спречити да настави животни пут, настоје да га науче да пре свега очува физичко и ментално здравље, а након тога да нађе нови пут до посла.
НСЗ је организовала радионицу “Преовладавање стреса услед губитка посла” на којој незапослени који су добили отказ добијају смернице и упознају алате како да превазиђу најтежи период одмах по добијању отказа и науче да дефинишу проблеме на основу критеријума: реално, логично и корисно. Упознају се и са појмом и извором стреса, реакцијама и превладавањем стресне ситуације, добијају ирационална уверења која до тих осећања воде, а ту су и савети на прихватању својих и туђих права и јачању толеранције на непријатност.
Психолог у НСЗ Јелена Милошевић објашњава да је најважније да се незапослени који је остао без радног места избори са проблемима и буде спреман да прихвати нове изазове.
„Кандидате позивају саветници за запошљавање, а сама радионица је иницијално осмишљена за људе који су недавно остали без посла, мада сви који желе могу да присуствују, а радионица може да користи и дугорочно незапосленима. Пријаве су добровољне, а већина која прође радионицу схвати колико рад у групи и размена искуства може да помогне“, каже психолог Јелена Милошевић.
„Они током разговора прихвате да је нормално што се тако осећају, што су уплашени, а у групном раду могу да виде да се то и другима дешава. Групе су веома различите, долазе људи различитог образовања, који су радили различите послове и имају другачија радна и животна искуства. Током радионице они се опусте и отворе, желе да причају о томе како се осећају...“
Из рада радионица произилази да многи незапослени имају страх од непознатог, новог, да им се јављају непријатне емоције попут беса, огорчености, стида, страха или беспомоћности. Да мисле да се отказ догађа само њима и да им је тешко да превазиђу шок. Исти тај шок и неверица изазивају различите психосоматске реакције од одређених здравствених проблема, нервозе, несанице, депресије, а може да дође и до поремећаја породичних и социјалних односа. Једном речју, радници који више немају радно место осећају се лоше и не виде пут којим треба даље да иду.
Јелена Милошевић наглашава да су разговори са психолозима у оквиру радионице за превладавање страха услед губитка посла поверљиви и све информације остају у групи. Неким кандидатима, каже она, више одговара индивидуални разговор, па им то и предлажимо и оставимо контакт да нам се јаве и да се додатно посаветују.
Љубинка Малешевић
