То становиште подржано је од академског истраживања. Вишеструке студије подржавају став да би краћа радна недеља учинила људе срећнијим и продуктивнијим, док подаци ОЕЦД-а показују да земље с културном дугог радног времана често имају лош резултат за продуктивност и БДП по сату рада.
На округлом стола бизнисмена који је одржан у Београду у организацији Еропске банке за обнову и развој, Стјуарт Троу из те финансијске организације изнео је податак да Србија извози 50 одсто БДП-а, и да је тиме постала један од највећих извозника у односу на БДП, чак и испред Немачке, која је најцењенији извозник у свету.
По његовој оцени, глобализација је извукла многе из екстремног сиромаштва, али привредници морају да се прилагоде новонасталој ситуацији и када је реч о радницима који заправо треба да производе оно што је тржишту потребно и што доноси извоз.
Оснивач и власник „Атлантик групе” Емил Тедески сматра да не треба размишљати само о томе како привући квалитетну радну снагу и стручњаке већ и како их задржати, а то је, по њему, могуће кроз флексибилно радно време, рад од куће, а и кроз смањење броја радних дана.
– Надлежи брину и о читавом низу погодности које подразумевају квалитетан радни амбијент, корпоративну културу и добар баланс слободног и радног времена, а озбиљно разматрамо и могућност четвородневне радне недеље – рекао је Тедески, додајући да финансије више нису пресудан фактор за останак на радном месту већ да је на првом месту сигурност, а на другом квалитет амбијента у којем човек ради, креће се и ствара.
Већ током прошле године привредници неких европских земља увели су четвородневну радну недељу, а има најава да се на тај корак спремају и многи други бизнисмени који су радили студије у својим компанијама о задовољству радника и њиховим приоритетима у животу. Компаније које већ раде четири дана у недељи тврде да радници постижу већу продуктивност сада него када су радили дуже, али има и оних који сматрају да им такав корак није донео бољитак.
Недостатак радне снаге, а посебно стручне, евидентан је у многим европским државама, због чега оне траже начин да до ње дођу кроз веће плате, али и краће радно време и четвородневну радну недељу. Стране компаније које немају довољно новца да нуде велике плате, радну снагу чувају и флексибилним радним временом, краћим радним временом и дужим недељним одмором својих запослених.
У Србији се такође прича о могућности увођења четвородневне радне недеље, али и о скраћењу радног времена. Синдикати поздрављају такве најаве, уз оцену да је таква могућност ипак у Србији само пусти сан, док послодавци не споре да се може радити краће, али упозоравају на то да онда и плата мора бити мања. Наиме, послодавци подсећају на то да се у Србији радници плаћају по радном сату па, сходно томе, уколико имају мање радних сати, следује им и мања плата. Дакако, то нити радници нити синдикати не прихватају јер су плате у Србији иовако мале.
Иначе, да би дошло до смањења броја радних дана у недељи или пак до скраћеног радног времена, мора се мењати постојећи Закон о раду. Наиме, по важећем, пуно радно време у Србији износи 40 часова недељно, док се сваки краћи рад сматра непопутним радним времено па самим тим се тако и обрачунава. Код обрачуна минималне цене рада, која се законски утврђује за сваку годину, мера су управо радни сати. Тако, рецимо, током целе године у само четири месеца у години мера је 184 радна сата, а у просталих осам број радних сати се креће између 160 и 176.
Љ. Малешевић
