Председник Савета универзитета професор Бранко Ковачевић сматра да је то веома важна тема, можда данас најактуелнија у свету, јер је, зарад профита и материјалних интереса, угрожена сама егзистенција и опстанак људских бића на земаљској кугли.
“Стравично смо уништили природу зарад профита, који је постао циљ сам себи и људи су у целој причи заборавили оног ко је најважнији, а то је човек и његов квалитет живота. Ми смо то тежиште отпуно померили на супротну страну и сада га је тешко вратити. Зато је прича о заштити животне средине и враћању хармоније и равнотеже између природе и човека главна прича која се дешава”, рекао је Ковачевић.
Индустрија нарушава животну средину, ради се заосталим, прљавим технологијама, које су старе више од 40 година и сада треба увести модерну технологију, истиче Ковачевић, али не да би се зарадиле паре, него да би се направила здрава животна средина и да би људи имали квалитетан живот.
“Посао је тежак, тражи времена, не може да се реши преко ноћи, јер ово што се дешава, дешава се деценијама и треба створити нову културу живљења и треба почети пре свега од образовања”, рекао је Ковачевић.
Професор са Архитектонског факултета Миодраг Несторовић каже да је карактеристика са краја прошлог и почетка овог века, са аспекта грађевинарства - интензивна градња, при којој се није водило довољно рачуна о очувању природних ресурса и о утицају објеката на животну средину, током градње, експлоатационог века и самог рушења и депоновања грађевинског отпада, те је зато крајем 20. века отпад постао један од највећих еколошких проблема у већини земаља света.
“Као одрживо решење за проблеме грађевинског отпада, прихваћени су поступци рециклаже и поновне употребе искоришћених грађевинских материјала. Најефикаснија мера као унапређење рециклаже грађевинског отпада биле би - строжијим законима дестимулисати, или чак забранити одлагање на депоније помешаног грађевинског отпада, повисити накнаде за одлагање отпада на депоније, промовисати раздвајање отпада на његовом извору, то је императив, као и унапређење тржишне рециклаже грађевинског материјала, те промовисати квалитет рециклраног грађевинског материјала, као и његову економску атрактивност”, рекао је Несторовић.
Такође, каже да треба и охрабрити архитекте да пројектују грађевине које ће бити једноставне за демонтажу и рецикажу на крају свог животног века.
Шефица преговарачког тима Србије са ЕУ Тања Мишчевић каже да рециклажа “има апсолутну логику” и да отвара питање зашто се тиме до сада на организован начин нисмо бавили, те да, ако морамо почети, нека ово буде моменат када ћемо озбиљније разговарати.
“Поента је да је реч о индустрији и да треба да је посматрамо као потенцијал, а не као отпад. Мислим да најзад улазимо у фазу која је науци у Србији недостајала, а то је да покажемо везу између науке и привреде”, рекла је Мишчевић.
Потребно је променити свест људи, истиче она и каже да на тај начин, мењајући је, мењамо и функционисање и активности државе, јер, без промене свести, нема напретка и то је, како каже, једна од ствари коју је, наравно, најтеже постићи.
“То креће од школе, од образовања, наших породица, које ће нам усадити осецања да заправо смо ми ти који смо власници својих судбина и да ми заправо морамо тражити напредак. Суштинска ствар, посао којим се бавим натерао ме ја да "уђем" у свако поглавље, а једно од оних за које говорим да ћемо имати најозбиљнијих проблема током преговора, али и током спровођења обавеза јесте управо поглавље 27, које говори о заштити животне средине и климатским променама”, рекла је Мишчевић.
