- Почели смо са товом пре годину дана. верујући да ће ситуација са ценом, која је одувек највећи проблем, бити боља. То се није догодило и по садашњој цени од 115 динара за килограм живе ваге нема рачунице бавити се товом свиња - каже Жолт Кашаи.
Породица Кашаи прасиће купује, а свиње храни чистим концентратом. Када те трошкове стави на папир, испада да су у чистом губитку.
- Осим товљеника, имамо и 20 бикова. Цена бикова је боља, па нас то извлачи. Бавим се и ратарењем и увек нешто добро роди или има бољу цену, па годину завршимо у плусу. Ипак, тов свиња је велики рад и труд. Није чудо да се, највише због ниске цене и несигурног тржишта, све мање људи бави товом свиња – каже Кашаи, додајући да је у Торди некад било на десетине сточара, а да се сада товом бави тек понеки мештанин.
Са њим се слаже и Сава Радонић из Ченте. По његовом мишљењу, свиње је добро имати, али их је тешко продати.
- Наставио сам породичну традицију, па сада имам шест крмача, а годишње утовим четрдесетак свиња. Нешто буде за нас, а највећи број продамо. Ове године продаја тешко иде. Купци на велико за килограм нуде 115–116 динара, што је цена која не покрива производњу. Поготово што сад расте цена кукуруза. Ми имамо своје прасиће и своју храну, па нам то мало појефтини производњу, али, у целини, данас тов свиња није уносан посао. Када би жива вага била 180 динара, могли бисмо да говоримо о рентабилности - каже Радонић.
Радонићи у својим шталама и оборима имају и бикове, музне краве, јунице и, како каже Сава, све оно што једно двориште мора да има - кокошке, патке, ћурке...
- Ми смо, такозвани, сваштари. Бавимо се ратарством, сточарством, радимо пуно... То што стекнемо добро чувамо и само тако можемо да опстанемо, јер од пољопривреде код нас живе три генерације - напомиње Сава Радонић.
Ж. Б.
