Велетрговци таквом гардеробом не знају да изнесу податак колико у Србији има такозваних секонд хенд радњи, али спомињу да у Нишу има највише продавница у односу на број становника, док у Новом Саду ради стотинак.
Мада увозници кажу да је тржиште презасићено половном одећом, потражња не јењава. Радње су увек пуне купаца, а гужва су свакодневна појава. Цене гардеробе су безначајне и за наше прилике, и крећу се од 150 динара навише. И уз тако ниске цене, готово сваке недеље постоје и акције снижења, када се гардероба може купити још јефтиније.
– Заблуда одраније да су радње с половним стварима за сиромашнији слој друштва није више присутна јер у продавнице улазе и муштерија из богатих професија, имућнији људи с дебљим новчаницима – каже Дејан Радовановић из асоцијације Сецонд ханд Србија, наводећи да је због тога све више таквих радњи, да све опстају, док се локали друге намене затварају.
По његовим речима половна одећа долази највише из Немачке, чија мода највише одговара нашем укусу, затим из Холандије и Енглеске.
– Недељно велетрговци увезу бар две-три тоне половне гардеробе –каже наш саговорник, и наводи да велетрговци плаћају царину 30 одсто од вредности робе.
Истовремено скреће пажњу и на то да гардероба не може прећи српску границу ако не постоји доказ да је била на хемијском чишћењу. – Гардероба се у радњама класира, одећа која није ношена је екстракласе и таква етикета треба да стоји на сваком комаду одеће, затим постоји прва и друга класа, на којој се препознају трагови ношења. Међу екстракласом могу се наћи и брендиране ствари познатих модних креатора, као и оних модних марки које више не постоје а биле су својевремено на гласу, што посебно привлаче купце – објашњава Дејан Радовановић. – Она гардероба из ЕУ која има само једну мрљу, и то најмању, после хемијског чишћења одлаже се и иде на други континент, у Африку, чије је тржиште огромно и због сиромаштва не може да се засити том робом.
Премда велетрговци сматрају да половна гардероба није конкуренција новој конфекцији сашивеној у овдашњим малим и средњим предузећима, текстилци-шивачи кажу да им „половњаци” кваре промет и бизнис.
– Више од 50 одсто бруто промета у Србији је у сивој зони баш због половне одеће – каже председник Кластера текстила Војводине Богомир Бојић. – Та роба не продаје се само у локалима у најужим деловима градова већ и на градским пијацама и бувљацима, а и у малим местима – селима неретко се испред кућа може видети гардероба на ауфингерима. Нема сумње да је реч о нелегалној трговини која се не контролише.
Нема више предрасуда
Код наших потрошача се свест променила и не постоје више предрасуде о половној гаредероби. Купци су сада рационалнији у погледу трошења новца и иду логиком да је боље да неки комад одеће плате јефтиније него да исти такав купе скупље у некој брендираном бутику.
По његовим речима, нема логике да познати текстилци затварају локале у најужим деловима града а да на њихова места долазе предузетници који се баве продајом изношених ствари које коштају две-три стодинарке.
– Колико они изношених кошуља, сукања или панталона треба да продају да би платили кирију? – пита Бојић, и наводи да се управо кроз те цене огледа како ко привређује.
З. Делић
