У протеклих двадесет година у Србији је угашено 98% индустријских центара у којима је радило око милион радника, каже у интервју за недељни “Дневник” докторка Марија Обрадовић, сарадник Института за новију историју Србије, која је недавно објавила књигу “Хроника транзиционог гробља” (“Филип Вишњић”, Београд 2017), у којој је истраживала историјски аспект приватизације који се спроводи у Србији од 1989. године и последице које је она изазвала како на целокупно друштво тако и на саме раднике.
"Индустрија је сведена на ниво са почетка седамдесетих година уз неповољну технолошку структуру прерађивачке индустрије. Укупни приходи од приватизације у периоду од 2001. године до 2016. године износили су свега 3,5 милијарди евра, што је једнако годишњем девизном приливу у Србији од радника из Србије запослених у иностранству. Највећи део ове добити није реинвестиран у производне делатности, већ је служио за покривање буyетског дефицит земље, односно очувању политичких олигархија на власти", каже др Марија Обрадовић.
Где се се у тим приватизацијама нашли радници?
"У периоду 2001-2012. године од 2.284 приватизованих предузећа, скоро 80% њих се нашло у поступку стечаја или ликвидације, односно раскинута су 644 приватизациона уговора. С друге стране, ове године све већи број приватизованих друштвених предузећа престаје са радом, као на пример, “Гоша” Смедеревска Паланка, “Српска фабрика стакла”, и многа друга. У току процеса приватизације у Србији дошло је до потпуне пауперизације радничке класе. Њен друштвени положај је, поред руске и пољске радничке класе, један од најнижих у Европи. Данас у Србији 350.000 запослених ради за минималну плату, а минимална цена рада је нижа од оне у Кини или Камбоyи. Према томе, приватизација друштвеног капитала, уз распад СФРЈ и укидање самоуправљања, несумњиво је један од најзначајнијих историјских процеса који су довели до потпуне економске и друштвене девастације Србије, а посебно позиције запослених. Србија никада није успела, а тешко је веровати да ће и у блискијој будућности, да достигне ниво индустријске производње и друштвеног бруто производа из далеке 1989. године".
Да ли можете на основу сазнања до којих сте дошли приликом прикупљања података о приватизацији у Србији закључити да ли је она била неопходна или је нешто друго допринело да се лакше разоре некада јака и позната српска предузећа?
"Приватизација у Србији, као и било где другде, мотивисана је политичким, а не економским разлозима. Она је у основи увек мера контрареволуције. Потсетила бих на у јавности мало познату историјску чињеницу, да је прва приватизација у Европи изведена од стране фашистичког режима Адофа Хитлера у Немачкој 1933. године. То је био први закон који су фашисти донели након освајања власти у Немачкој. Значајан број европских историчара сматра да је немачки финансијски капитал несумњиво и организовао освајање власти од стране фашиста да би се поништили револуционарни резултати Вајмарске Републике у национализацији
"Процес приватизације у Србији још није завршен, иако је Агенција за приватизацију престала са радом 29. јануара 2016. Влада Србије је затим основала Агенцију за вођење спорова у поступку приватизације на период од пет година. Према већ поменутом новом Закону о приватизацији друштвена предузећа која се нису приватизовала до краја 2016. године отишла су у стечај. Међутим, датим Законом се предвиђа и приватизација јавних предузећа и мислим да ће њено спровођење отворити бројне економске проблеме и противуречности у Србији..."
У Србији је у току процеса приватизације дошло до ерозије друштвеног капитала. Реструктуирањем у поступку приватизације разбијана је целине субјекта приватизације уситњавањем његових продајних делова. У исто време разарана је синергијска мрежа објеката продаје у привредном амбијенту. Тако процесом реструктуирања није била вршена пословна консолидација предузећа, што је иначе смисао реструктуирања, већ је она доводила до урушавања финансијске и маркетиншке ситуације и тржишне позиције предузећа. Суштина процеса реструктуирања у Србији у период 2002-2012. године састојала се у разбијању великих производно-технолошких система појединачном продајом њихових зависних делова, па чак и лицитацијом као имовине, чиме су велики производни системи кроз процес приватизације, тј. реструктуирања били раздробљени.Тај процес се и данас наставља, а посебно је очит у случају дугогодишњег реструктуирања РТБ “Бор”..."
Истичете да је историјска пракса у највећем броју бивших социјалистичких земаља показала да је приватизација била политичко, а не економско питање и да је њен превасходни циљ био промена својинске структуре друштва?
"Суштина приватизације, како у пост-социјалистичким земљама Источне Европе, тако и у Србији, огледала се у промени својинске структуре друштва. Једину корист од приватизације друштвеног капитала имале су клијентелистичке групе комунистичке номенклатуре (политичке, економске, војне и полицијске) које су присвојиле друштвени капитал, како током грађанског рата и инфлације, тако и кроз процес обавезне продаје друштвених предузећа. На самом почетку приватизације 1989. године у СФРЈ било је јасно да се она евентуално може спровести само као радничко акционарство, тј. путем куповине акција друштвених предузећа од стране запослених, за које би они месечно издвајали део личног дохотка, у циљу побољшања органског састава капитала, тзв. докапитализација. Наиме, крајем 1989. године у СФРЈ колективно власништво чинило је преко 90% вредности капитала, а укупни друштвени капитал био је процењен на око 250 милијарди долара, док је штедња износила 13 милијарди долара, тј. нешто више од пер одсто укупног друштвеног капитала. Поред тога, тржиште капитала и финансиске институције, нпр. берза, биле су сасвим неразвијени. Према томе нису постојали ни минимални услови за законску продају друштвеног капитала. Са протоком времена, штедња грађана је била све мања, инфлација разорна, друштвени капитал из земље изношен је од стране политичке ологархије и пласиран на оф шоре дестинације или на Кипру, дошло је и до краха домаћег банкарског система тј. стечаја највећих пословних банака, индустријска и пољопривредна производња у сталном паду, као и извоз. Приватизација у оваквим економском амбијенту није ни могла да буде друго до разбојништво".
Тврдите да Србија ни данас није достигла ниво индустријске производње и ПДВ-а који је имала 1989. године?
"Основни разлог економског, па и друштвено-историјског краха Србије, али и осталих бивших република Југославије лежи у чињеници да радничка класа није успела да заштити друштвену својину и битно људско право на самоуправљање које је било загарантовано Уставом СФРЈ из 1974. године. Тако смо, како би то сликовито рекао загребачки панк бенд Хладно пиво, “пали без испаљеног метка”. Подсетила бих да је СФРЈ, све до свог распада 1990. године, имала позитивне стопе друштвеног раста, а да је данас само Србија задужена више но Југославија у време распада".
Љубинка Малешевић
