КО СМЕ ДА НАС ПРАТИ Модел тајног прислушкивања на преиспитивању

БЕОГРАД: Тајно прислушкивање, праћење и снимање, доказне радње надзора комуникација у кривичној истрази треба да спроводе органи судске власти, а не органи извршне власти – полиција, БИА и ВБА, којима је извршење тих мера поверено одредбама Законика о кривичном поступку – сматра адвокат Зоран Перовић, бивши судија Врховног суда Србије.
1
Фото: pixabay.com

Перовић је поднео Уставном суду Србије иницијативу за оцену уставности одредаба Законика о кривичном поступку из члана 166, 168. и 170 које регулишу примену посебних истражних мера, истичући да су несагласне с Уставом и Европском конвенцијом о људским правима, те предлаже да апаратуре за тајно праћење и снимање буду у потпуности под контролом и руководством суда или Тужилаштва.

– У својој иницијативи позвао сам се и на одлуке судова земаља региона поводом њихових закона с истоветним моделима спровођења мере тајног надзора комуникација. На пример, Уставни суд Румуније је 2016. године утврдио да су неуставне одредбе њиховог ЗКП-а, које су, иначе, идентичне као у нашем законодавству – каже Перовић. – Такође, судови из Хрватске и Босне и Херцеговине доносе сличне одлуке поводом истоврсних правних питања, а и Суд за људска права из Стразбура има одлуке сличног карактера.

Подносилац иницијативе сматра да је наш законски модел надзора комуникација осумњичених у кривичној истрази „у супротности с одредбама Устава, а имајући пре свега у виду значај заштите права на приватност и породични живот и принцип владавине права као уставна начела у Републици Србији”.

– Кривични прогон мора бити независан и непристрасан, а кривична истрага свеобухватна, темељна, брза, пажљива и смислена – истиче Перовић. – Начела владавине права у кривичном законодавству морају бити таква да осигурају остварење легитимних циљева кривичног поступка, правну сигурност, одређеност, предвидљивост, као и процесну извесност норми, те процесну равноправност положаја странака. Правна норма мора бити довољно прецизна да лица на које се примењује могу стварно и конкретно знати своја права и обавезе, до степена који је разуман у датим околностима да би се према њима могла понашати.

Бивши судија Врховног суда каже да неодређене и непрецизне правне норме отварају простор арбитрарном одлучивању надлежних тела.

– По одредбама ЗКП-а, тајни надзор и снимање комуникације која лица обављају путем телефона или других техничких средстава, на образложени предлог јавног тужиоца одређује судија за претходни поступак, а за спровођење су искључиво задужени полиција, БИА и ВБА, који су фактички органи извршне власти, а законским решењем није обезбеђена одговарајућа судска контрола спровођења те мере – вели Перовић.


Тајни надзор поверити судовима

Бивши судија Врховног суда Србије Зоран Перовић се залаже за то да се тајни надзор и снимање комуникација које се обављају путем телефона или других техничких средстава и надзор електронске и друге адресе осумњичених лица, повери органима суда, а не органима извршне власти.

„Дакле, техничка средства за снимање и надзор комуникација морају да буду под директном организацијом, управљањем, па тиме и контролом органа судске власти или да се извршење посебних доказних радњи, па и спорних, повери органима јавног тужилаштва”, предлаже се у тексту иницијативе у коју је „Дневник” имао увид.


Предочава да се ни по окончању тих посебних доказних радњи окривљеном и његовој стручној одбрани никада не омогућава, и ни под каквим условима, да се упознају с подацима који су прибављени надзором, осим с онима који се изводе као доказ у поступку, уколико до њега и дође. Не могу да се обавесте о сврсисходности и резултатима примене надзора, нити да се изјасне о снимцима, евентуално сачињеним супротно ЗКП-у.

Очигледно, на тај начин се означени чланови ЗКП-а показују супротним Уставу Републике Србије и Европске конвенције о људским правима, и нужно је да то Уставни суд констатује и, сходно томе, предузме низ других активности према својим овлашћењима.

– Дакле, сматрамо да се сазнања добијена применом посебних доказних радњи, иначе проширена такорећи до неслућених граница, а од фактички служби безбедности, преко њихових телефонских, електронских и других прислушкивача и ухођења, у кривичном поступку, односно на главном претресу, не могу користити, стриктним тумачењем наведених одредби Устава и конвенције о људским правима, пошто је реч о несудским органима – истиче Зоран Перовић. Када се узме у обзир чињеница да су, осим лица на која се мера односи, свакако прислушкивани и њихови саговорници, а потом и други саговорници њихових саговорника, чак и по принципу геометријске прогресије, дакле, као колатерална штета, тај број фактичких прислушкиваних лица на која се та, на описани начин неуставна мера примењује, и више је него огроман.

– У ситуацији кад је њихов рад само формално покривен наредбама судије за претходни поступак, у суштини ти органи могућом злоупотребом овлашћења, до неограничене ситуације могу вршити аудио и видео снимање разговора особа које нису обухваћене наредбом суда, и то без било какве контроле њиховог рада од суда и Тужилаштва, или чак и надлежног скупштинског одбора, односно Скупштине, те је нужно усаглашавање оспорених одредби ЗКП-а с наведеним одредбама Устава – наглашава Перовић.

Ј. Јаковљевић

EUR/RSD 117.6067
Најновије вести