Нису гадљиви, али под важним условом: да су власници оставили кључеве у брави, сазнаје „Дневник” незванично.
Подсетимо, писали смо да су претходних година крадљивци у јужној Бачкој, пословично пробирљиви, бирали дизелаше до 2.000 кубика, одређених боја. То је сада отишло у прошлост, али је број крађа остао сличан па се у просеку деси једна седмично, пре свега захваљујући немарном односу власника према својој имовини на точковима. На пример, може се десити да возач истрчи из кола да би купио цигарете, а младић који чека градски аутобус, изненада одлучи да улети на његово место и притисне гас.
Старији аутомобили, па и хаварисани или покварени, остали су занимљиви. Лопови обично претходно поскидају комаде од скупљих метала, којих има у готово сваком аутомобилу, и тако извлаче максимум.
Крадљивци кола обично раде пред зору, а Нови Сад је као велика спаваоница. Делови као што су Ново насеље и лимани су привлачни за њих, нарочито од поноћи до зоре, али они понекад иду за аутомобилом који се тражи или је већ поручен, тако да им у крајњем случају није битно где ће га пронаћи. Наравно, лакше ће га украсти у неком забаченом, неосветљеном крају, али су се неке крађе дешавале и усред бела дана на врло прометним местима.
Годинама „специјализовани” лопови долазе у Нови Сад махом из других места, између поноћи и зоре, и одмах се враћају, без минута беспотребног задржавања. Они неретко само од тога живе. Већином раде као тандем или тројка, и живе лагодно док могу. Краду док их не ухапсе, а кад изађу из завора, наставе тиме да се баве. Обично имају од 25 до 35 година, у посао их неко уведе, а потом, кад га прерасту, прелазе на друге работе, неретко преваре или нађу некога да за њих ради крађе кола. То је разумљиво, јер се у зрелијим годинама не може баш лако побећи с лица места, ако их неко повија. Ипак, најрадије избегавају сваки контакт и гледају да се брзо склоне, зато и имају стражаре, објаснили су својевремено искусни оперативци за наш лист.
Иначе, нове технологије код аутомобила смањују број крађа. За њих крадљивцима треба озбиљна електроника. Новија СУВ возила, односно yипови, неретко се пребацују у иностранство, или им овде прекуцавају бројеве, а неки иду у делове. Делови се продају путем интернета, а често су у набавку умешани и мајстори који знају „праве људе”. Купац и продавац се не морају ни видети јер поједине курирске службе имају детаљне ценовнике па је, рецимо, за превоз хаубе на раздаљину каква је између Шапца и Новог Сада, довољно само неколико стотина динара. Код украдених старијих возила продаје се често само лимарија, а остало иде у секундарне сировине.
На крају, ваља напоменути да оперативци редовно користе прилику да апелују на возаче да у своје аутомобиле уграђују аларм или допунску механичку заштиту и, свакако, да не остављају кључ у брави. Наглашавају да је то добро чинити и због провала јер се приликом обијања прави штета која је већа од тих додатних улагања у заштиту.
М. Вујачић
