Крађе из музеја широм света нису реткост, па ни Србија није заобиђена у тој области криминала. Неколико музеја код нас било је протеклих година на мети лопова, а последњи пут почетком септембра претпрошле године у Београду.
Наиме, полиција је привела пет осумњичених за сечење и одношење делова локомотиве из депоа Железничког музеја, најстарије у збирци тог музеја, која је крајем 19. века радила на изградњи Суецког канала. Пошто су је лопови исекли и однели у деловима, чак и када би је надлежни пронашли, било би је немогуће поправити и могла би само у старо гвожђе. Депо је два месеца био без обезбеђења.
То није први пут да се експонати нађу на мети лопова. Тако су припадници полиције МУП-а у Београду 17. јануара 2017. расветлили тешку крађу из Музеја историје Југославије.
Оумњичени радник обезбеђења музеја био је задужен управо за чување експоната изложених у оквиру збирке „Поклони и лични предмети Јосипа Броза Тита”. Сумња се да је крађе изводио у више наврата, у току својих редовних смена, тако што је подесне предмете, које је сам правио, завлачио у изложбене витрине да би привукао експонате, стављао их у џеп и по завршетку смене износио из музеја.
На тај начин украо је брошеве и игле за кравате од племенитих метала украшене драгим камењем, ковани новац из римског периода и друге личне ствари Јосипа Броза и поклоне страних државника. Те предмете, који представљају културно и историјско добро, осумњичени је продао у више златара на подручју Београда и тако себи прибавио више од два милиона динара. Део украдених предмета полиција је пронашла и вратила Музеју.
Једна од највећих крађа у Србији десила се у Народном музеју 1996. године када је украдена слика „Купачица” Огиста Реноара. Пронађена је након само неколико месеци, па поново изложена.
У Музеју савремене уметности присећају се да је из парка однет део скулптуре, који је враћен након неколико дана. Кажу да је за сигурност експоната најважније добро обезбеђење.
У Музеју постоји савремен систем заштите експоната и сва експонати су осигурани, такође постоје камере, обезбеђење, и музејско и приватно, које ради 24 сата, тако да су сви експонати заштићени, предочили су из Музеја савремене уметности. Тврде да се потенцијални лопови најчешће устреме на експонате малих формата јер су лаки за изношење. Такође, слике су нарочито пожељне на црном тржишту уметничких дела.
У прилог томе говоре и упозорења УНЕСКО-а по којима је илегална трговина уметнинама годинама у врху по профиту који остварује. Србија је главна база за банде које се баве крађом уметнина, али се дела обично склањају у Северну Македонију, Црну Гору и на Косово.
Уметничка дела у подземљу не испуњавају своју естетску функцију, али се користе као средство плаћања приликом куповине оружја, дроге и у трговини људима.
Крађе уметничких дела из музеја, приватних збирки и породичних колекција су се широм света претвориле у уносан посао, а илегална трговина уметнинама и археолошким налазима је, како тврди УНЕСКО, друга на свету по профиту који се остварује, одмах иза трговине дрогом. Међутим, подаци из области уметничког криминала кажу да се од свих тих крађа разјасни само 20 до 30 одсто, док су листе неоткривених фалсификата или украдених дела којима се никада није ушло у траг изузетно дугачке.
У Србији је практично немогуће продати украдену слику, а и на Западу колекционари су изгубили интересовање за дела која не смеју ником да покажу, сматрају упућени у трговину уметнинама. То најбоље доказује крађа 15 слика Паје
Јовановића с изложбе у Аранђеловцу. Слике су украдене 2001. и нису стигле даље од околине Аранђеловца, где су, умотане у пешкир и најлон, пронађене после три године. Њихова каталошка вредност тада је била 750.000 евра, тржишна је процењена на 11 милиона динара, али крадљивци од те пљачке нису зарадили ништа.
Међу случајевима који се памте код нас је и пљачка Музеја града Новог Саду 2006, када су однете четири слике чија се вредност мерила милионима евра. Пљачкаши су упали у зграду, везали запослене и однели „Портрет старца с крзеном капом”, приписан Рембранту (у чију су аутентичност неки стручњаци сумњали јер те слике нема ни у једном регистру Рембрантових слика), „Сенеку”, који је такође по многима сумњиво приписан Рубенсу, „Пејзаж с пецарошем” Пјера Франческа Моле и „Главу Христа”, дело непознатог холандског или немачког аутора из 16. века.
Полиција је слику „Портрет старца с крзненом капом” у првој половини марта 2013. године пронашла у околини Сремске Митровице, а два дана касније је враћена Збирци стране уметности Музеја града Новог Сада.
М. Бозокин
