До тога, сва је прилика, макар у скорије време, а сасвим могуће и никад, неће доћи, ако ни због чега а оно услед чињенице да је извршење овакве казне сада већ далека историја правосуђа на овим просторима, с обзиром на чињеницу да је последња смртна казна извршена пре скоро три десетлећа.
Наиме, последња извршена смртна казна на подручју некадашње СФРЈ, односно свих њених наследница, била је пре нешто више од 29 година над Јоханом Дроздеком из Каравукова, села оџачке општине, који је силовао и зверски убио шестогодишњу И.С. из истог села, а овај злочин почињен у новембру 1987.године држава је те ране 1992.године „наплатила” стрељачким водом сомборског Окружног затвора у шумама крај њему оближњег Бездана, да би свега неколико месеци након тога био проглашен мораторијум на извршење смртних казни у ономе што се „жабљачким уставом” називало СРЈ, односно скраћена Југославија.
По неким елементима овог каравуковског зверства, злочин Јохана Дроздека превазилазио је до тада познате, пошто је породица шестогодишње И.С. не само познавала Дроздека, већ му је дала и кров над главом. Тада тридесетједногодишњак, Дроздек је иза себе већ имао затворску „каријеру”, а будући да изузев тетке у далекој Аустралији, дословно није имао никога на свету, након изласка из затвора једино коначиште је пронашао у олупини ватрогасног возила на крају Каравукова. На одрпаног бившег затворског „питомца”, на своју несрећу, сажалила се породица Џемаила Салијевића, која га је, мада и сама скромног имовинског стања, примила под свој кров и за свој кухињски сто. Дроздек им се „захвалио”, тако што је 10. новембра 1987. године, након што су Салијевићи послом отишли од куће, одвео малу Ивану на сеоско гробље, силовао је и након тога, у страху да ће га девојчица одати, убио. Судски спис који описује детаље овог зверства превазилази најболесније хороре, пошто је у покушају да заувек ућутка дете, Дроздек прво циглом ударао дечијег анђела по глави, да би је докрајчио са више убода зашиљеним коцем по торзу пробадајући јој плућа, срце и остале виталне органе.
Држава је врло брзо дошла до злочинца и одмерила му по тадашњем законодавству најтежу, смртну, казну. Од злочина и хапшења до изрицања првостепене пресуде Кривичног Већа сомборског Окружног суда прошло је мање од годину дана, да би након одбијања жалби пресудом тадашњег Врховног Суда Војводине у рану зиму 1989. године највише судске институције до које је овај случај и могао да иде, осуда на смртну казну постала и правоснажна. Ванредни правни лек, молба за помиловање, није уродила плодом, али и поред брзо донетих пресуда, држава није журила са извршењем казне, па је Дроздек следеће три и по године провео у самици сомборског Окружног затвора ишчекујући стрељање. У судским аналима, али и сећањима судија и адвоката остало је да је на доношење овакве пресуде пре свега утицало то да није постојао ни најмањи траг сумње у то да је Дроздек под тачно таквим околностима починио зверство. Од признања, преко материјалних доказа и бројних вештачења, међу којима је и психијатријско да је Дроздек био урачунљив у тренутку злочина, ни један једини елемент није указивао на постојање било каквих олакшавајућих околности. У јануарско праскозорје 1992.године каравуковски монструм је по први пут од завршетка суђења напустио ћелију, да би био пребачен у густе шуме крај Бездана, у којима је петочлани стрељачки вод извршио додељену му казну. У свом последњем затворском писму, непосредно пред стрељање, Јохан Дроздек и сам себе назива монструмом, кајући се због почињеног злочина. У том писму, које је упутио Суду и адвокатима додељеним по службеној дужности, Дроздек истичући да му је детињство и младост протекла у беди, немаштини и злостављању, наводи да је цео живот сањао да има складан и миран живот, породицу и децу, а да је управо једну такву уништио.
Како и није имао ближих сродника, поготову оних заинтересованих за преузимање тела, сахрањен је на непознатом месту о трошку државе, која је свега неколико месеци касније одустала од овакве ултимативне казне.
Милић Миљеновић
