Ти поступци се понекад односе и на злочине у правом смислу те речи или на крајње неуобичајене, шокантне преступе, а карактеристично је да су у већини тих случајева жртве жене.
Као и код поступака због убистава и дела с елементима насиља, без обзира на годиште оптуженог, он се махом не сећа догађаја у битним моментима или уопште, па су судски вештаци, психолози и психијатри пред изазазовом да оцене у каквом стању су били окривљени при извршењу дела, које им се ставља на терет.
Како смо писали, деведесетогодишњак из Мошорина који је окривљен за прошлогодишње убиство Сафета Фејза у својој кући, почетком овог месеца није изнео одбрану пред већем новосадског Вишег суда јер је с њим комуникација била веома отежана одмах при отварању заседања. Он се брани са слободе.
Главни претрес је одложен на неодређено време, а следећи ће бити заказан након што пристигну налази и мишљења лекара психијатријске струке, психолога и стручњака за судску медицину.
Окривљени се на саслушањима у полицији и Вишем јавном тужилаштву бранио ћутањем, могуће и због отежане комуникације, а њему се, уз убиство, приписује и држање оружја. Када му је рођак помагао да устане са столице испред катедре судије, он је веома гласно јаукнуо и дао до знања да се веома лоше осећа.
Заменик ВЈТ-а у тој ситуацији изјавио је да, с обзиром на то какво је понашање оптуженог на главном претресу, нема ништа против тога да се о његовом психофизичком стању изјасне судски вештаци.
Бранилац окривљеног био је сагласан с предлогом за вештачења, уз опаску да ни он никада није успео да оствари комуникацију с окривљеним о самом кривичном делу. После тога изјаву је пред судским већем дао и блиски рођак окривљеног, који се у том поступку појављује и као сведок, али је и довео окривљеног на суђење и објаснио да је с њим веома тешко оставрити комуникацију, имајући у виду да не жели да користи слушни апарат, иако може да изговара речи. Он је додао да га је оптужени, кад га је доводио у Суд, питао: „Шта ћу ја тамо”.
Такође, несвакидашњом пресудом, ретком у судској пракси, пре две седмице је у новосадском Вишем суду Ђ. Ш. (67), који је оптужен да је убо ножем кућну помоћницу Т. Т. (47), ослобођен оптужбе за покушај убиства.
Налази вештака су знатно утицали на одлуку судског већа. Запрећена минимална казна за то дело је пет година затвора, која се понекад ублажи на три године.
Иначе, времешни окривљени је веома слабо покретан, креће се уз помоћ штапа, а коначна правоснажна одлука суда ће се, по свој прилици, сазнати тек након жалбе Вишег јавног тужилаштва.
Следећи релативно свеж пример за појаву о којој пишемо је да је обдукција утврдила да је смрт С. К. (71), чије је беживотно тело затечено за викенд почетком прошлог месеца на Клиси, у Новом Саду код Најлон пијаце, наступила услед срчаног удара. Претпоставља се да га је после свађе ударио први комшија (67), услед чега је овај пао и задобио повреде главе. Комшија, који је позвао полицију, у први мах је био осумњичен за убиство и одређен му је полицијски притвор до 48 сати.
По речима саговорника „Дневника”, двојица актера тог догађаја су знали да буду намћорасти, али су важили за поштене људе, нимало агресивне, а нису били склони алкохолу.
По незваничним сазнањима нашег листа, осуђеници и притвореници у позним годинама се већином бране са слободе, а међу њима има оних који су починили кривично дело кад су имали више од 65 година па и око 90. Они немају привилегован статус у затворима, али се о њима води прилично рачуна, уз емпатију затвореника и запослених, сем ако се не ради о педофилу.
Постоје чак и казнено-поправни заводи који имају и одељење геријатрије. Немају етикете издајица и „подвалника”. Њих седе власи обавезују да држе језик за зубима и при уласку у ћелију нису претерано интересантни па и не морају да предају податке о себи – зашто су иза браве и јесу ли признали дело.
Такође, нико их не тера да раде за друге, на пример, прање чучавца и чишћење собе или да перу туђе ствари.
Притвор је одређен и Новосађанину (72) који се терети да је у септембру у новосадској Палати правде нанео тешке телесне повреде адвокатици др Енике Вег, која заступа супротну страну у поступку, ударивши је у главу. Тужилашто је тај инцидент квалификовало као ометање правде.
Употреба мера принуде према старијим починиоцима не постоји, иако често умеју да буду „давежи”, нарочито у томе да нису криви. На пример, није чудно да човек који је убио своју животну сапутници не схвата зашто робија иако је „бабу” безброј пута претукао, а она је последњом приликом и преминула. Многи важе за особе које нису агресивне, нити их има у кривичним евиденцијама, па су и прилично образовани. Али, испоставило се да им је у одређеном тренутку нешто „пукло” па су насрнули на себи познату или блиску особу.
Многи затвореници осуђени на дугогодишњу робију често после трећег месеца престану да броје дане, а стари људи, неретко без својих најближих, улазе и у депресивно стање, те о њима бригу преузима здравствена служба, односно психијатријска струка, која је у већини случајева била и пресудна у поступцима при доношењу пресуда.
М. Вујачић
