Нисам ни слутио да ће то бити последње Микине фотографије, јер су ми увече јавили да је умро.
Овако се с тугом сећа догађаја од пре 37 година данас пензионисани фоторепортер „Дневника” Бранислав Бранко Лучић. И данас, после више од три и по деценије од смрти великог песника, Лучић се сећа тог 24. јуна 1986. године, скоро као да је јуче било. То памти можда боље од неких догађаја последњих година. А у Лучићевој богатој каријери фоторепортара, дугој више од 40 година било их је на стотине.
– У Скупштину Војводине, односно у сутерену Клуба делегата, стигао сам када је Мики награда већ уручена. Ипак, нашао сам се у правом тренутку. Он се захваљивао у име награђених. Сећам се да је говорио споро, на моменте и неразговетно. Када је завршио, сео је за сточић са стране, конобари су му донели чашицу ракије. Видно уморан, исцрпљен, дрхтавом руком је запалио цигарету. Док је тако седео и гледао у окупљене, ја сам га фотографисао и тако је настао сет његових фотографија, испоставиће се последњих – прича Лучић.
Скроман какав је увек био, он не жели да је једини последњи фотограсисао Мику. На свечаности су били још један фоторепортер „Дневника”, данас покојни Слободан Милетић као и фоторепортер „Мађар соа” Габор Ифју.
Догађаја од пре 37 година сећа се и писац ових редова, који је извештавао са скупа на коме је Антићу додељено признање од борачке организације за животно дело Ослобођење Војводине:
„Написао сам извештај, предао уредницима и отишао. Није, наравно онда, као данас било мобилних телефона нити интернета као данас, па сам за тужну вест сазнао тек ујутру, када сам погледао “Дневник”. Вест о смрти Мике Антића била је првој страни с фотографијом коју је снимио Лучић. Свечаност је, ипак била у другом плану”.
Након обављеног задатка, кући је отишао и Лучић.
– Негде око 20 сати из Редакције ме је позвао технички уредник Будимир Батке Обрадовић и пошто ми саопштио тужну вест, затражио да дођем јер је у плану било да се да се на насловној страни објави фотографија коју сам ја снимио. Дошао сам и урадио шта се од мене тражило – вели Лучић.
Он је великог песника први пут срео седамдесетих, када је из родних Дероња дошао у Нови Сад на школовање. Иако је завршио електротехничку школу, Лучић се никада није бавио тим послом. Живот га је одвео у свет фотографије. Стигао је у „Дневник”, најпре у тзв. фабричку штампу, а онда и у „велику новину” - лист „Дневник”. Дошавши у „Дневник”, Лучић је имао прилике да чешће виђа Мику Антића, јер је он тада радио у највећој новинској кући у Војводини, писао је колумне у новинама, али и за дечји лист „Невен”, који је такође био један од заштитних знакова „Дневникове” куће. Тако се родило пријатељство и другарство између њих двојице које је трајало до Микине смрти.
– Једна од најдражих фотографија с Миком Антићем настала је када је штампано 50. издање „Плавог чуперка”. Мику сам тог јутра затекао у Штампарији „Дневника” док је помагао радницима у паковању. Првих 20 примерака понео је да подели својим пријатељима с посебном посветом и својим портретом, који је лично нацртао оловком у пар потеза.Такав пријерак „Плавог чуперка” имам и ја – каже Бранко Лучић.
Јуче се навршило 37 година откако је с овог света отишао велики песник Мирослав Антић. Умро је у вечерњим сатима у башти своје куће у Улици Михаила Бабинке у НовомСаду. У том тренутку већ је био оболео од рака вилице и хирурзи су му одстранили део језика. Познаници кажу да је то тешко подносио и доста пио, али и фантастично сликао. Тада је настао циклус предивних слика сунцокрета „боје сунца” коју је Мика добио мешајући окер са златним прахом.
Мика је остао бесмртан. И данас живе његови стихови, песме, анегдоте, па се чини као да је Мика ту.
Милан Бозокин
