Комисија ће проверавати испуњеност услова за отпочињање обављања комуналних делатности, издаваће лиценце за управљање гробљима и сахрањивање, погребну делатност, јавно осветљење, превоз путника за водни саобраћај, димничарске услуге и делатност зоохигијене. У наредном периоду Министарство ће уредити и услове за преостале комуналне делатности, а то су управљање комуналним отпадом, пијацама, одржавање путева, чистоће, јавних зелених површина и управљање јавним паркиралиштима.
Влада Србије је у фебруару донела Уредбу о начину и условима за отпочињање обављања комуналних делатности, а по њој ни оyачари неће моћи радити без лиценце. То се пре свега односи на новоосноване фирме, док су постојеће комуналне имале рок од три месеца да своје послове прилагоде новим правилима. Осим тога, тим актом прописана је и комплетна димничарска опрема: димничарска сајла, ручна четка, продорна сајла, кугла на канапу, водилица, шиљасти пробијач, метална канта и лопатица, мердевине, мали усисивач за ложишта, димничарске четке различитих димензија, бушилица с наставцима, димничарско огледало и торбица, батеријска лампа, ситан ручни алат, уређај за очитавање угљен-моноксида у просторијама и ендоскопска камера за дијагностику стања вентилационих канала и уређаја.
Уколико фирма брине о 3.000 димњака, мора да има најмање једног инжењера машинства или грађевине и два радника с основним или средњим образовањем и годином искуства у димначарским пословима.
Како је за „Дневник” објаснио председник Удружења димничара Војводине и заменик председника Групације за пружање димничарских услуга при Привредној комори Србије Златослав Врањеш, у Србији прошле године није било више од 200 димничара, а за правилно обављање послова потребно их је бар 800. То пак значи да се може очекивати да наредних година дође до повећања броја фирми које ће се бавити димничарским делантостима па самим тим и запошљавања нових радника.
Након укидања Закона о димничарској делатности 1990. године, димничари су одлазили у пензију, а нови нису долазили јер више није постојала обавеза да се пружају димичарске услуге, објаснио је Врањеш.
Посао оџачара није да гаси пожар, већ да редовним чишћењем и одржавањем спречава да до њега дође, али с постојећим бројем људи тешко да се могу задовољити потребе свих домаћинстава. Процењује се да у целој Војводини данас има седамдесетак димничара, јер у свим фирмама где постоји одлука о обавезним услугама нема довољно оџачара, наглашава Врањеш.
Према његовим речима, пре неколико година Србија је увела димничарске услуге и овластила општине да се саме позабаве том проблематиком на својој тетиторији. Многе су увеле димничарске услуге, али има доста оних које то нису урадиле, без обзира на велики број пожара који се јављају због неодговарајућег одржавања димњака.
Наш саговорник је нагласио да у Војводини у многим општинама постоји један или два димначара, и то у оквиру општинских комуналних предузећа, и да они раде углавном на позив грађана, што, по његовој оцени, није добро.
О недостатку оџачара у Србији се ретко и мало говори, али то је, како тврди Врањеш, чињеница која се ћутањем не може променити. Јер, и поред бенефицираног радног стажа, млади нису заинтересовани да се баве тим послом. Врањеш указује на то да су последњи димничари школовани седамдесетих година прошлог века, а након тога, све фирме су се сналазиле на разне начине и одржавале курсеве с практичном обуком.
Јасно је да и Србији требају лиценце за оџачаре као један од битних услова за обављање те делатности, закључио је Врањеш.
Љ. Малешевић
