У позиву се наводи да је од докумената потребно донети фото-копију личне карте и уговора о кредиту. Иза тог позива стоји Удружење грађана „Право”.
Оно се позива на Врховни касациони суд, који је заузео став да су поменуте провизије незаконите уколико уз њих није дато образложење о трошковима, а они нису таксативно набројани. Зато за клијенте банка није лоше да се пре било које одлуке добро обавесте.У Удружењу „Право” били су јасни: клијентима банака који донесу документацију која се од њих тражи помоћи ће да утуже банку и добију спор.
Трошак који ће при том имати биће десет одсто од суме новца која ће се на суду вратити. Удружење се налази у Београду. Осим тога, клијенти могу и сами да туже банку.
Претходно треба да се обавесте о томе како стоје ствари с провизијама и погледају уговор који су закључили.
Када су камате пале а клијенти у Србији постали опрезнији код подизања кредита, и приходи банака су кренули силазном путањом. Банке су тада нашле алтернативу.
У уговорима о кредитима појавила се нова ставка: захтев за обраду кредита. Плаћан је фиксно или, још чешће, процентуално – један или 1,5 одсто од одобрене суме.
Рецимо, за кредит од 100.000 динара накнада од процента и по је 1.500 динара, али за позајмицу од 100.000 евра, на пример за куповину стана, то је 1.500 евра. Врховни касациони суд је стао на становиште да се тај трошак може наплатити, али само ако банка образложи шта то клијент у ствари плаћа. Рецимо: 100 динара трошак папира који је банка имала за припрему кредита, 200 динара за тонер и штампање, 50 динара утрошак електричне енергије. Већина банака није се трудила да клијента обавести о структури трошкова провизије. Они су трошкове за ту намену клијентима сервирали, популарно речно, одокативно. Зато огроман број клијената има основ да тужи банку, као и добре шансе да добије спор и врати новац. Провизија се и данас наплаћује уз образложење о трошковима, иако ређе. Банке чак и у рекламним порукама обавештавју клијенте да не наплаћују трошкове обраде кредита. Тако су труде да своје грешке претворе у предности.
Обрада кредита није једини фантомски трошак који су банке измислиле да би клијентима узеле више новца. У ту групу још спадају и накнада за праћење кредита или његово администрирање, како је у уговорима често назначено. Ту су још и наканаде за анексе уговора и за превремену отплату кредита.
Клијенти имају право да, уз провизију, траже и затезну камату. Не треба да им буде жао банака пре тужбе. Рачунице говоре да су банке на основу трошкова обраде кредита до сада од клијената зарадиле неколико десетина милиона евра.
Клијенти који имају основа да утуже банку и добију новац назад имају времена да размисле. По ставу Врховног касационог суда, ништавост поменуте уговорне обавезе не застарева.
Д. Вујошевић
