Тај једини прихваћени предлог синдиката значи да радник, уколико одлучи да тужи агенцију за запошљавање, у исто време и о истом трошку може одговорност затражити и од послодавца, што Нацртом који је предложила Радна група Министарства рада и запошљавања није било предвиђено. Све остале примедбе синдиката нису прихваћене. По речима председника Савеза самосталних синдиката Србије Љубисава Орбовића, они су се залагали за то да се закон донесе да би се регулисао положај око 100.000 радника који сада раде преко агенција и немају никакву заштиту нити регулисан законски оквир. Челник твог синдиката тврди да је Нацрт закона о агенцијском запошљавању био спреман, али да му је у муђувремену „дат други облик на који је неко други утицао”.
С том Орбовићевом оценом сложио се и председник УГС „Незавиност” Зоран Стојиљковић. Истиче да су синдикати и Влада били близу решења о изменама, али да „неко ко не седи за тим столом није био задовољан синдикалним предлозима”.
Иначе, процењује се да у Србији тренутно има између 70.000 и 100.000 радника који раде преко више од 110 агенција које се бави привременим запошљавањем. Њихов рад није регулисан ниједним законом, а радници на лизинг тренутно немају право на годишњи одмор и боловања, али ни на топли оброк и накнаду за превоз. Одуговлачење са законским регулисањем те области иде наруку послодавцима који изнајмљене раднике плаћају мање и према њима немају никакве обавезе. Јавна је тајна да управо преко радника на лизинг многа јавна предузећа „заобилазе” забрану запошљавања.
Радници на лизинг или запошљавање преко агенција постоје у многим европским државама већ деценијама, али су њихове обавезе и права законски регулисани. По истраживању Фондације Центра за демократију, око два одсто запослених у Србији прима плату на основу уговора с агенцијама за привремено запошљавање. Тај проценат приближно је једнак просеку у ЕУ, па чак и мањи него у неким земљама: у Немачкој 2,2 одсто, Великој Британији 3,6, али је код нас злоупотреба лизинг радне снаге далеко већа него у државама у којима је та област законски регулисана.
Компаније у Србији почеле су у већој мери да користе лизинг радне снаге после измена Закона о раду из 2014. године, када је прописано да радни однос на одређено време не може трајати дуже од две године. Код лизинга то законско ограничење се лако заобилази тако што изнајмљеног радника након те две године преузима друга агенција и склапа с њим нови уговор за исто радно место. То је и могуће због тога што Закон о раду познаје само уговорни однос послодавца и запосленог, а закон који уређује рад преко агенција за запошљавање још увек није донет.
По истраживању Фондације Центра за демократију, највише изнајмљених радника је у региону Београда – 45 одсто и Војводини – 30 одсто, а посматрано по делатностима, сектор услуга са 60 одсто радника у њему доминира, а на другом месту је прерађивачка индустрија с 37 одсто.
Истраживање је показало и то да је учесталост уговора с агенцијом за привремено запошљавање код нискоквалификованих радника знатно већа него у ЕУ, док је код висококвалификованих радника лизинг ређа појава.
Да би се број радника на лизинг смањио и ограничио, синдикат је заузео став да запослени преко агенција у фирмама могу да чине од десет до 20 одсто, а то на СЕС-у није прихваћено. Синдикати су тражили и да се временски ограничи могућност запошљавања преко агенција, да се радницима на лизинг јемчи право на синдикално организовање и могућност да потпишу колективни уговор који би штитио њихова права.
Иако радници у Србији више од деценије чекају да буде регулисан рад на лизинг, очигледно да социјални партнери о нацрту закона који би ту учинио не могу да се договоре. Но, сви они сагласни су у томе да закон треба што пре донети. Уколико до краја овог месеца захтеви синдиката не буду прихваћени, његови представници неће дати позитивно мишљење на понуђени нацрт.
Љ. Малешевић
