Подаци да трећина незапослених који тренутно траже посао нема стручност, а велики део њих чак ни завршену основну школу, наводе на помисао да су они спремни да раде било шта само да би зарадили месечну плату. Но, стварност је сасвим другачија: на многим пекарама, бутицима, месарама, пицеријама већ месецима стоје огласи за пријем радника и на њих се не јавља нико. На слободна радна места, па чак и у неким компанијама, не јављају се ни они који се по свим критеријумима НСЗ-а сматрају нестручним иако они којима радници требају желе да приме и такве.
Док Србија у привлачењу инвеститора квалификовану радну снагу истиче као своју предност у односу на неке друге државе, догађа се да незапослени у Србији не прихватају радна места која су месецима отворена и за које им чак није потребна ни одређена стручна спрема. За нека, додуше, јесте, али има и много оних за које послодавци не инсистирају на одређеном смеру, па чак ни на радном искуству. Раскорак између интересовања незапослених да дођу до радног места и радних места које нуде послодавци је очигледан, а одговор на питање због чега он постоји дали су сами незапослени.
Наиме, истраживање тржишта рада које је недавно спроведено на регионалном онлајн Сајму запошљавања, по саопштењу „Инфостуда”, показало је да је незапосленима најбитнији критеријум при избору посла новац. Другим речима, за понуђена радна места послодавци дају мале плате, и то је основни разлог што им се радници не јављају. Стручњаци пак тврде да је боље добити месечно и 25.000 динара него ништа, док незапослени одговарају да им се за толики новац не исплати да раде и да ће радије остати без њега.
Већина незапослених испитаника који су учестовали у истраживању – 61 одсто – истиче да им није битно да ли ће запослење наћи у струци за коју су обучени или ван ње, већ је пресудан критеријум приликом избора радног односа новац, односно висина примања. Исто тако, битније ставке су им и радно време, сигурност посла, као и могућност професионалног усавршавања и напредовања, саопштио је „Инфостуд”.
Незапослени сматрају и да су за добијање посла пођеднако важни знање и вештине које поседују, као и радно искуство, а потом долазе срећа, препорука, веза и формално обазовање. Највећи број незапослених испитаника истиче да по завршетку школовања нису успели да нађу први посао, док нешто више од петине истиче да би радили на одређено, али да им је истекао уговор који након тога није продужен. Највише траже послове преко специјализованих сајтова за запошљавање, затим преко породице и пријатеља и друштвених мрежа.
Незапослени су и те како свесни тога да се данас од свих очекује да волонтирају код неког послодавца да би дошли до радног места. Доказ за то је да је више од 75 испитаних незапослених спремно да волонтира код одређеног послодавца уколико би постојала могућност сталног запослења. Њих 40 одсто би било спремно да волонтира до месец дана, 25 одсто до три месеца, док се с друге стране 24 процената изјаснило да није спремно да волонтира , јер то сматрају радом „џабе”.
Љ. Малешевић
