Та народна иницијатива за измене Кривичног закона има изгледе да уђе у скупштинску процедуру, с обзиром на то да су за то испуњене претпоставке – најмање 30.000 потписа у року од недељу дана.
Да је, као сада, и раније у нашем законодавству робија од 30 до 40 година била најстрожа казна, ових дана би, кроз затворску капију на слободу ишетао један шездесетогодишњак, а изглед старине сакрио би тајну о његовом стравичном злочину над дететом из комшилука пре три деценије.
То, срећом, никако није могуће у случају зликовца Јохана Дроздека јер је стрељан због силовања и убиства шестогодишње девојчице 1987. године, убрзо после правоснажности пресуде на смртну казну која је у то време постојала, а брисана је пре деценије и по и замењена вишедеценијским затвором.
Иако се најдуже затворске казне често поистовећују с доживотном робијом, оне то суштински ипак нису. Рецимо, осуђени месар из Сурчина Драган Ђурић, убица петнестогодишње Тијане Јурић, и Малиша Јефтовић, који је 2005. године силовао и убио трогодишњу девојчицу, могли би, уколико их здравље послужи, изаћи из затвора у седмој деценији живота.
Питање у вези с том чињеницом које свакога мора да заболи је: заслужују ли и најмању шансу за ма и најкраће враћање у друштво зликовци који најстрашнијим мучењем и иживљавањем убију немоћно, безазлено биће, бирајући га за жртву баш зато што нема никакве шансе да се заштити и узврати?
Стручњаци у области кривичног права углавном су и даље подељени по питању треба ли, осим затворске казне од 30 до 40 година, уводити и доживотни затвор, без права на условни отпуст и помиловање.
Део стручне јавности, којој је приклоњен и професор Правног факултета у Београду Милан Шкулић, сматра да казна доживотног затвора најадекватније надомешћује некадашњу смртну казну.
– Лично сам склон томе да сматрам да је адекватно да постоји таква казна као супститут смртној казни – изјавио је Шкулић приликом једне дискусије. – Чак, на неки начин, она је, иако је скупа за државу, можда и хуманија од дуготрајног затвора јер човек који је провео више деценија иза решетака по правилу више није способан за неки уобичајен живот на слободи – нема више неку родбину која би га прихватила, нема више контакт са социјалном средином и практично остаје на улици.
Професор истиче да казна доживотног затвора може постојати у две варијанте, с могућношћу за каснији условни отпуст и без ње.
Као аргумент за увођење казне доживотног затвора за најтежа кривична дела, најчешће се истиче да је потребна за категорију непоправљивих извршилаца, као и да је то најадекватнија казна када не постоји смртна казна јер дефинитивно спречава учиниоца да се поново нађе на слободи и евентуално поново изврши кривично дело.
Као аргумент против обично се наводи да је то веома скупа кривична санкција. Друга струја сматра, наиме, да је и казна од 40 година затвора добро одмерена јер је по дужни трајања у суштини доживотни затвор и да се и њом постиже сврха кажњавања. Адвокат Зоран Јеврић наглашава да осуђеници средњег животног доба немају никакве шансе да издрже казну од 40 година затвора пре свог животног, биолошког краја, те да сматра да су мале шансе да их наџиве и млађи осуђеници.
Могућност да се извршиоци најмонструознијих злочина над немоћнима, ипак кад-тад нађу на слободи, макар и у позној старости, била је пресудна да и један од највећих противника смртне казне, пионир аболиционизма код нас, чувени адвокат Вељко Губерина, на самом крају своје каријере и животног пута, ревидира свој став.
– Сматрам да је смртна казна једина примерена за убиство и силовање детета, за најтеже злочине над немоћнима, за извршиоце разбојничких пљачки у којима поубијају све живо што се затекне, читаве породице – казао је Губерина потписнику ових редова у једном од последњих разговора за медије. – Ако је смртна казна и морала да буде укинута, онда је за злочине које сам побројао, требало увести доживотну робију без могућности помиловања.
Ј. Јаковљевић
