Разлог су, дакако, награде које доносе публицитет, и „обећања“, јер је био номинован за највише Оскара. Добио је само једног, за Оливију Колман као најбољу глумицу у улози Ане, краљице Енглеза у раном 18. веку.
У тренутку док Енглези, традиционално, ратују против Француза (Рат за шпанско наслеђе), краљица Ана ратује са самом собом, депресијом изазваном гојазношћу, болешћу, највероватније дијабетесом, и – љубавним јадима. У свему јој помаже одана пријатељица (и љубавница) лејди Сара (Рејчел Вајс), до појаве амбициозне и префригане „служавке“ Абигејл (Ема Стон) која ће на енглеском двору, у срцу трона, направити прави мали бермудски троугао, не би ли повратила аристократске привилегије које је имала док је отац није прокоцкао на картама.
На првом месту занимљиво, у мору филмова који се баве историјом енглеске краљевине, у скорије време су се појавила чак два – други је „Марија, краљица Шкотске“ – која, насупрот увреженим, шекспировским погледима на ту ствар са универзалним (европским) значајем, не приказују бескрупулозне владаре, обезглављивања, баханалије, крв, паљевину, него суптилнију страну борбе за моћ, наклоност. За женску страну начелно мушке приче.
Но, док редитељка Џози Рурк антологијски сукоб Марије и Елизабете приказује ипак кроз призму политике, набацујући још штошта (и којешта) – попут високо рангираних људи, данас би се рекло афроамериког порекла, хомосексуалаца у дворској свити – Јоргос Лантимос се и поред пођеднако бујне историјске грађе и значаја ере краљице Ане (развијање двопартијског система, уједињење Енглеске и Шкотске, уметнички процват), концентрисао на психологију жена на и поред ватре власти и сласти.
Ако је уопште поредити ова два филма, „Миљеница“ Јоргоса Лантимоса је далеко од промашаја, али је ипак чињеница да ни не добацује до испуњења силних „обећања“, као што је случај и с признањима у виду Оскара. Не улазећи у, у последње време дефинисане често политички, разлоге америчке Академије филмских уметности и науке, „Миљеница“ прати, као да је реч о тренду, естетику ангажовања публике у дешифровању и уживљавању – учитавању и саосећајности – поводом приче, а не естетику драматуршког богатства грађе.
Основни мотиви су прилично једноставни, поједностављени: пријатељство, љубав, људска (женска) природа – али, зашто онда треба да буду већи или мањи, више вредни, ако су смештени у време и простор који врви од свега другог. Можда баш зато, тешко је рећи. У сваком случају, засењујући кадрови, помало наивно приказане перипетије, попут оне кад се краљица онесвести како би избегла суочавање у парламенту, комички су отклон од праве драме, чиме филм обилује.
Ни то није мана по себи, Лантимос врсно комбинује сатирички материјал у мелодрамској бази, као и уметнички (фотографија, костим, музика, сценографија), али силне стилске фигуре добрано делују и као сврха за себе. Баш као у случају наметнутог глуматања Еме Стон и нешто сведенијег, реалистичнијег приказа лика Рејчел Вајс.
Једно је несумњиво, Оливија Колман бриљира у улози краљице Ане, приказујући читав спектар комплексности осећања жене без деце, (не)остварености на трону, у балској дворани, за столом, у кревету, био он испуњен сладострашћем или горком здравственом патњом.
Игор Бурић
