"Чаробна књига": Сендмен, легендарни серијал Нила Гејмана

Сендмен никад није испунио миоја првобитна очекивања. Да јесте, не би био легендарни серијал какав је данас. Уместо тога, претворио се у нешто што нисам могла ни да замислим: један од најбољих стрипова свих времена.
1

Немојте ме погрешно схватити. Није да нисам сматрала да серијал има потенцијал. Првобитна идеја одавно се загубила, али као кроз маглу присећам се занимљивих ликова и интригантне маштовите атмосфере, наговештаја будућих токова приче. Било је очигледно да је Нил Гејман „човек од идеја”, али то још увек није значило да је у стању да реализује све те поставке.

Те давне 1987. године Нил је био новајлија у свету стрипа који ми је приложи кратку причу за „Чудовиште из Мочваре“ неколико година раније. Претходно се бавио новинарством и, као и сваки добар репортер, јурио ме је свака два месеца због те приче. Тек кад смо се први пут срели у Лондону за време моје прве извиђачке мисије у лову на британске таленте, схватила сам да се ради о истом, истрајном али љубазном Британцу који ме је гњавио све то време. На том састанку Нил ми је набацио, између осталог, идеју за мини-серијал „Црна Орхидеја“, серијал „Сендмен“ и серијал о Yону Константину.

Сендмен је већ био заузет за Друштво правде Америке, а Константина је почео да ради Џејми Дилејно. Сложили смо се да нам „Црна Орхидеја“ делује као најлогичнији избор за званични предлог. Недуго потом прихватили смо Нилову крајњу понуду, а он и ћутљив, млад и необично талентован Дејв Макин почели су да раде на њој.

„Црна Орхидеја“ је Нилов други стрип. Као и његово прво дело, „Инструменти насиља“, био је јак у техничком погледу, можда чак превише прецизан. Занатска вештина била је присутна, али Нилов стил зрачио је отуђеношћу која ме је спречавала да се емоционално вежем за ликове. Међутим, било је ту довољно варница да пожелим да видим хоће ли бити ватре у другом покушају. Тај пројекат ће на крају испасти нови серијал о Сендмену с потпуно новим ликом у главној улози.

У своје време била сам уредник многих дебитантских наслова, а Сендмен је, као и већина других, прошао кроз уобичајене порођајне муке. Ишчитавши поново прву збирку, била сам затечена амбивалентношћу. С једне стране, првих седам бројева су једноставна прича о мисији владара снова који се избавио из заточеништва, с познатим ликовима ДЦ-ја у познатим улогама. Освета, туча, крај потреге. Конвенционално? Можда. С друге стране, уводна прича нас је упознала с мистериозним и моћним, али несмотреним окултистима, бизарном „болешћу спавања” која људе погађа наизглед насумично - у амбициозној причи која води ликове кроз неколико деценија чудноватих и бурних промена. Конвенционално? Нимало. Ипак, у рукама другог писца семе које је посађено на овом плодном тлу могло је да изроди фентези/хорор наслов Б продукције.

И док се серијал гранао у неочекиваним правцима, Сендмен се претварао у једно од најнетипичнијих дела у историји стрипа. За мене лично преокрет је наступио у броју осам, у епизоди „Шум њених крила“. Не ради се само о појави љупке и крајње прагматичне Смрти, која покушава да увесели свог нерасположеног млађег брта. Нити о одсуству добро познатих и досадних лица из ДЦ-јевог света. Ради се о елементима хуманости и међуљудских односа који су почели да избијају из Ниловог дела. Да иронија буде већа, катализатор ове емоционалне резонанце био је лик који традиционално представља антитезу свему томе.

Цртачи у Прелудијумима и ноктурнима, Сем Кит, Мајк Дрингенберг и Малком Yонс Трећи, дочарали су одговарајућу атмосферу за потресну причу о Морфејевом пореклу. Као и Нил, били су релативне новајлије у свету стрипа и тек развијали своје препознатљиве стилове. Сем је урадио предивне портрете Каина и Авеља, а његова визија пакла и његових гнусних становника била је заиста застрашујућа. Мајков најочитији допринос јесте кокетна, даркерска Смрт, а његова интерпретација Морфеја вероватно је једна од најбољих. Малкомова илустраторска црта донела је серијалу кохезију и крајњи изглед.

Насловне стране првог серијала (и свих осталих свезака) илустровао је, конструисао и саставио Дејв Макин. Вансеријски уметник у зрелом добу од свје двадесет друге године. Дејв се прихватио рада на „Црној Орхидеји“ одмах након што је завршио примењену уметност. Највећу иновативност показао је радећи на насловним странама за „Сендмена“, експериментишући и убацујући свакојаке артефакте. Концептуално, Дејв је раскрстио с конвенцијама од самог почетка. Још увек се живо сећам како ме је наговорио да не стављамо Сендмена на сваку насловну страну (верујте ми, у то време то је била велика ствар).

Први том „Сендмена“ у великој  мери је дело у повоју, талентованог писца који ће дотерати и прочистити таленат, прогресивно развијати свој првобитни концепт - серијал о сновима: личним, ноктуралним и измишљеним - и проширити га на начин који ће изнедрити нове класике модерног приповедања и неке од незаборавних прича.

Приче које ће тек доћи, сакупљене у збирке „Луткина кућа“, „Сезона измаглице“, „Играм се тебе“, „Скаске и промишљања“, „Кратки животи“, „Крај светова“, „Добростиве госпе“ и последњу, „Бдење“, представљају ризницу приповедачког блага. Приче се врте око Морфеја - његове нефункционалне божанске породице Свевремених, његових љубавница, непријатеља, краљевства и личних и далекосежних сукоба - упркос чињеници да постоје многе приче у којима се Сендмен појављује само у епизодној улози или га уопште нема. У тим причама (које спадају међу моје омиљене: „Мека места“, „Рамазан“, „Прича о два града“, „Погребни покрови“) Нил је у личну визију снова уткао љубав према митологији, историјским личностима и класичној књижевности.

Као и у случајевима револуционарних дела пре њега, „Повратак Мрачног Витеза“, „Надзирачи“ и „В као вендета“, Сендменова атрактивност превазилази оквире традиционалног стрип-тржишта.

С разлогом. Нил Гејман воли да прича приче, а приче које прича не застаревају, остављају снажан утисак и имају универзалну вредност. Његов рад на Сендмену допада се људима из различитих области живота, привлачи констелацију читалаца који се обично не налазе у истој читалачкој орбити, Сендмен такође има непропорционално велик број жена међу својим читаоцима, вероватно највећи од свих главнотоковских стрипова. У медију који у највећој мери још увек чине мукашрци то је само по себи велико достигнуће.

Сендменова популарност и успех послужили су ми као најјачи аргумент за оснивање нове едиције 1992. Желела сам да покренем посебну едицију стрипова која би неговала провокативне и личне визије најталентованијих стрипаyија. Сендмен, заједно с бројним другим цењеним насловима, чинио је окосницу ДЦ-јеве новоосноване едиције Вертиго. Сендменов утицај унутар стрип-тржишта и изван њега одиграо је интегралну улогу у позиционирању Вертига и његовом имиyу.

Нилова моћ у стварању јединствених и фасцинантних ликова најочигледнија је у случају Свевремених, који су постали једнако популарни као и сам Краљ Снова. Сваки од Свевремених има своју причу, Нил и Крис Бакало отворили су их с Деатх: Тхе Хигх Цост оф Ливинг и наставком Деатх - Тхе Тиме оф Yоур Лифе. Кад се Сендмен заврши, његов утицај осећаће се у Тхе Дреаминг, новом месечном наслову у ком се не појављују Морфеј или његова родбина, већ многи други натприродни и необични створови којима се Нил служио у Сендмену. Пођеднако је важна чињеница да то оставља простор писцима да истражују нове територије сна, његове становнике, као и саме сневаче.

н Карен Бергер

(уз јубиларно издање)

EUR/RSD 117.5235
Најновије вести