Признање су 2019. установили Матица српска, Фондација „Суматра“ и Банатски културни центар у спомен на Милоша Црњанског и његово дело.
У поздравној речи проф. др Драган Станић, председник Матице српске, указао је да је награда установљена како би се још више етаблирао Црњански као еталон оних књижевних вредности и културолошког става битног за све нас данас као највише мере вредности. По његовим речима, та највиша мера вредности мора да буде очувана и при избору лауреата ове награде. Станић је скренуо пажњу како на научно дело добитника Драгана Стојановића које је осветлило феноменолошке аспекте проучавања књижевности, тако и на његов литерарни, песнички, приповедачки и романсијерски опус. У Драгану Стојановићу имамо једног од најбољих изданака онога што зовемо универзитетским писцем или као што је Павић говорио двозанаџије, са њим је у српској култури много богатије, племенитије и боље, а при томе стално треба имати на уму ширину и богатство које је нашој науци, уметности и култури обезбедио, рекао је Станић изражавајући наду да ће и ова књига захваљујући награди још више одјекнути у књижевној критици и ширем читалачком кругу.
У образложењу жирија наведено је да се у награђеном роману прати судбина главног јунака Стојана В. Лазаревића и његове породице од јесени 1913. до почетка рата 1941. У приповедном току, кроз неку врсту унутарњег монолога, укрштају се слике друштвеног и политичког живота српске престонице, ликови и судбине жена, испитивање деловања зла и добра у метежном времену, а све је снажно осенчено отвореном или прикривеном књижевном и културном подлогом. Стојановићева књига има сложену структуру, чему доприносе и лајтмотиви којима се отварају питања о историји и сугерише вера у уметност.
Председник жирија Александар Јовановић је указао да су у образложењу желели да истакну нека од битних својстава Стојановићевог романа: поштовање приче, њене заводљивости, али и затамњености, приповедање у којем су време, простор и дешавања уграђени у нашу историјску и националну судбину, слика света прожета бројним смисаоним линијама. Драгана Стојановића представио је као једног од најзначајнијих стваралаца у савременој српској књижевности, широког научног и стваралачког распона (професор универзитета, теоретичар и тумач књижевности, есејиста, песник, приповедач и романсијер), који није својом ученошћу и теоријским искуством оптеретио роман, али је то суптилно уградио у приповедну тачку гледишта у којој борави смирени, а осетљиви зналац који своја размишљања о различитим аспектима човековог живота: о наслућивању будућих разорних историјских догађаја, о моћи и немоћи културе и уметности, и, посебно, о аутору блиским разматрањима антропологије доброте, зла и несреће сагледава тамо где једино и има сврхе: у ломним и драгоценим тренуцима људских узлетања и падова.
У својој беседи Драган Стојановић је указао да се награда додељује роману објављеном на целом „српском књижевном простору”. Тиме се, дакле, даје, колико је могуће, допринос јединствености тог простора, скреће се поглед на његову ширину и све што он садржи и обухвата. Последњих деценија се, по ко зна који пут, радило, и доста је и урађено, на дробљењу, не само српског књижевног простора, него српског простора у сваком смислу. Постављене су свакакве границе, свакакви јазови и свакакве препреке, у доба европских и других „интеграција”. Разлози и узроци томе су умногоме у нама самима, али још много више у спољашњим налетима и „вихорима”, да бисмо били само „сламка међу вихорове”, с којом се може радити шта се хоће. И свако настојање да се ове границе, блатњави јазови и бесмислене препреке превазиђу и уклоне, не на последњем месту у духу, са свим разноликостима које он по природи ствари доноси, од највеће је важности.
Говорећи о свом роману Стојановић је навео да је желео да у неискушаној наративној парадигми проговори о ономе што је обележило столеће које је за нама, што је испуњавало и одржавало наше животе у њему, али га и унакажавало, унесрећивало, сужавало и осиромашивало. Егзистенција која је на разне начине и код сваког другачије сузбијана више него што би морало и смело бити, суочавана с насиљем кога никако и нигде не би требало да буде, а поготову, кад је већ ту, да остане некажњено; и притом животи који не одустају од тежње да се досегне лепота, оствари љубав, одрже солидарност и другарство – смерност, храброст, али и свакојаке амбиваленције, моралне и психолошке, у којима се човек невољно налази: о томе је реч.
У музичком делу програма учествовала је проф. др Милица Стојадиновић, сопран, уз клавирску пратњу Бошка Стојадиновића. Одломак из награђеног романа прочитала је др Исидора Поповић. Програм може да се види на Ју тјуб каналу Матице српске.
Н. Попов
