Канонски Андрић

Капитални научноистраживачки пројекат од националног значаја Задужбине Иве Андрића, Критичко издање дела нашег нобеловца, изнедрио је ових дана, упркос ванредним уколностима, треће коло у пет књига: „Екс Понто“, „Немири“ и „Лирика“, док је у два тома обрађена збирка приповедака „Кућа на осами”, коју је својевремено сам писац припремио за штампу, али је ипак остала у рукопису услед његове смрти.
д
Фото: Архивска фотографија

Приређивачи књига у овом колу били су др Јана Алексић, проф. др Милан Алексић, те мастери књижевности Милан Потребић и Марија Благојевић. Закључно са овим колом је кроз укупно објављених 15 томова Критичког издања, обима између 450 и 900 страница, приређено свих 136 Андрићевих приповедака - „књижевног жанра у који је српски нобеловац имао највише поверења”  - као и цео корпус његових поетских текстова, са илустрацијама и детаљном историјом настајања и објављивања. Следе романи и есеји.

Подсетимо, пре више од пола века под окриљем Одељење литературе и језика Српске академије наука и уметности дефинисана су Начела за критичка издања: „Под критичким издањем подразумева се издање које у највећој могућој мери верно и аутентично васпоставља оригинални текст некога дела, тако да се на основу таквога издања може у потпуности сагледати ауторова воља у погледу мисли, стила и језика; то васпостављање истовремено треба да што тачније прикаже читав стваралачки поступак у настанку дела; најзад оно мора бити пропраћено критичким апаратом који читаоцу омогућује потпуније разумевање како самога дела тако и пишчевог стваралачког поступка…”

Наравно, подразумева се да унутар тих оквира сваки писац и његово дело траже посебан приступ и поступак. Стога је потоњи руководилац целог пројекта др Зорица Несторовић, редовни професор Филолошког факултета у Београду, израдила Начела за критико издање дела Иве Андрића, према сопственом приређивачком искуству и научном афинитету, али поштујући општепризнате норме, не само домаће него и међународне. У септембру 2016. формиран је и Уређивачки одбор, на чијем је челу академик Миро Вуксановић, председник Управног одбора Задужбине Иве Андрића, која ће, током саме реализације прва три кола Критичког издања, ојачати дугогодишњу сарадњу са институцијама у којима се чува грађа везана за живот и рад Иве Андрића: Архивом САНУ, Библиотеком САНУ, Спомен-музејем Иве Андрића, Народном библиотеком Србије и Српском књижевном задругом.

Библиографија Андрићевих радова, која је израђена у Библиотеци Матице српске, од 1911. и прве објављене песме у „Босанској вили” па до 2011. обухвата безмало шеснаест хиљада јединица, на српском и још четрдесет и девет језика. То је најобимнија српска библиографија с радовима једног писца, укључујући и литературу о њему…

– Ретка су критичка издања у европској науци о књижевности, у српској нарочито. Такве едиције великих писаца настају годинама, јер је неопходно да приређивачи имају завидну припрему, филолошко знање, оштро око, стрпљивост и љубав према чињеницама, укључујући и детаље који су безмало невидљиви. Такав посао је покушај одмотавања, боље да кажемо – враћања уназад, од завршеног штива, више пута објављиваног, савесно или с пропустима издавача, одатле до прве сачуване белешке, до прве скице, до идеје, а све да бисмо научним путем, користећи домете савремене текстологије открили како настаје, како живи и како се отвара изузетно књижевно дело. Ако то постигнемо, писац чије се књиге приређују, бива учвршћен, готово непомичан, у свом језику, у култури којој припада. И то је златан резултат оваквих прегнућа  – истиче академик Миро Вуксановић.

У преостала два кола, у предстојећих пет година, ако све буде текло по плану, требало би да буду приређени сви Андрићеви романи и есеји. Четврто коло би, наиме, обухватило критичка издања романа објављених за пишчева живота – “На Дрини ћуприја”, “Травничка хроника”, “Госпођица”, “Проклета авлија”. Ово би коло би заокружио “Омерпаша Латас”, роман који је остао у рукопису на основу којег је 1976. објављен као посебна књига у првом постхумном издању пишчевих сабраних дела. Када је реч о петом колу, њега би чинили есеји објављени за Андрићева живота, затим есеји остали у рукопису, као и књига медитативних записа “Знакови поред пута”. На тај начин би “Критичко издање дела Иве Андрића” обухватило сва књижевна дела која је наш велики писац објавио за живота, али и она која су остала у рукопису.

– Ми не можемо данас да говоримо о томе какав би суд о критичком издању својих књига дао Иво Андрић, али смо сигурни да би био задовољан што је добио, канонске текстове својих приповедака, што се види колико се борио за чисту реченицу и чисти текст, колико је тешкоћа имао са штампарима, па је нека издања морао и да поништава... Можда ће когод рећи да би Андрић приговорио објављивању његових рукописа, у скицама, с преправкама, у разним приликама насталим, али такве записе не бисмо имали да их није управо Андрић сачувао. Дакле, прва наша дужност је испуњена: све што је испод Андрићеве руке донето је у аутентичном облику. Ту је средиште укупног подухвата – порука је академика Вуксановића.

М. Стајић

 

EUR/RSD 117.5965
Најновије вести