„Претресање сарајевског ковчега сећања, најчешће мучног, необични је песнички, есејистички, дневнички бревијар, односно као идеално усаглашен уметнички калеидоскоп који се поетички испуњује као збир слика које сведоче о драми појединца, али и о судбоносним тренуцима савременог човека и савременог света”.
У времену у којем је добро постало сићушно, оскудно и немоћно, додаје Радуловић, у којем се савремени божји мрав без остатка окренуо својим интересима и послићима, књиге су попут „Шта ми ово треба” више су него драгоцени доказ да је наусколебани савременик ипак дубљи од своје свести, проницљивији од свог мишљења, моћнији од свог разума, „и да има наде за тачне и праве речи”. „Господ је био милостив спрам аутора. Није му, наиме, ускратио уздарја слика која враћају у ореол сећања, нити континуалног суочења са завичајем као неке врсте отмене болести. И у тој речи завичај, која закриљује свеколики пут ове књиге, укршћују се и присност и туђост”, указује Радуловић.
„Не разрешавам велике дилеме”
„Записи у овој књизи немају намеру да одговоре на питања, нити да разреше велике дилеме. Све је ту настало из потребе да сведочим о времену у којем живим и оставим траг онима који ће у будућности проверити да ли је ово све требало”, навео је Кустурица у предговору књиге „Шта ми ово треба”
За издавача Манојла Вукотића, редитељ „Подземља” је у „Шта ми ово треба” саздао велики и раскошни лук којим премошћава последњих четврт века свог живота. „Жив и хитар у писању, убедљив у дочаравању амбијента, сугестиван у идеји, Кустурица у књизи ниже омамљив ђердан опојно сочних и горко опорих медаљона”, навео је Вукотић. Управник СНП-а др Зоран Ђерић, пак, књигу Емира Кустурице види истовремено и као дневник, и као сценарио за филм о нашем времену, и као драмски текст веома погодан за позоришно упризорење, али и као приповестизразитог наративног потенцијала која се може читати и као узбудљив роман.
– Моја приврженост стварности је можда оно што је највредније у мом животу – рекао је Емир Кустурица. – А моје белешке имају пре свега интензитет личног. Међутим, мислим да све што је у уметности мора да буде субјективно, јер кад постане објективно, добијамо ријалити. Нажалост, управо је то карактеристика данашњих живота. Али ја све доживљавам лично. И зато ме живот доводи до места и углова који нису предвиђени за типове са црвених тепиха. Ипак, и поред тога ме због свега што чиним, говорим и пишем у односу на људе и оклности питају „Шта то теби треба?”. Е, па тајна је управио у томе да ми - све то треба!
М. С.
