Упоредо са историо- графским радом Милан Мицић (који је и доктор историјских наука) успешно се бави и књижевношћу, објавивши до сада десетак књига прозе, поезије и есејистике.
Недавно је у издању новосадске “Академске књиге” штампана његова нова збирка кратких прича са насловом “Чудо у Банату”, која доноси упечатљив приказ необичних, драматичних, каткад нестварних збивања на банатским просторима и судбина тамошњих људи након Великог рата.
Ваша нова књига “Чудо у Банату” представља особени књижевни поглед на Банат као место необичних, покаткад надреалних догађања у једном бурном периоду историјског превирања ?
- Српски елеменат у Банату је највише био непознат самим Србима и у српској јавности, иако је Банат веома много дао управо српској култури и српској историји, да не набрајам све значајне личности из историје, књижевности, уметности, науке које су одавде потекле. Уосталом и први српски устанак против Турака је управо почео у Банату. Ја сам се бавио Банатом, јер сам ту одрастао и моји корени су двоструки: и колонистички и староседелачки и тај простор је мене увек испуњавао, а сматрао сам да Банат нема довољно гласа о себи. Зато сам истраживао историју Баната, а истим простором се бавим и у свом књижевном делу, јер Банат је крајње необичан простор, баш зато што ту имате различите народе и разне историјске и културне утицаје. Тако је и ова моја књига прозе посвећена Банату и периоду од 1918. до 1923, када је по завршетку Великог рата, нестала стара империја Аустро-угарска и формирале су се нове државе Банатом и када је кроз Банат постављена једна нова граница која још није била утемељена и коначно одређена, и онда су људи који су ту живели постали несигурни, узнемирени.
– Банат је на одређени начин продужетак Балкана: значи, у близини је долина Мораве, кроз коју води најкраћи пут ка Балкану. Поред тога ту су и јаки утицаји Карпата, јаки су и утицаји који долазе преко влашке низије из оних дубина Азије. Због тога је Банат врло специфична област, поготово што је он у ствари некада сав био мочвара, која је култивисана и унутар саме банатске земље су талози историје који постоје и у банатским људима, и те талоге историје и трајања треба непрестано љуштити и откривати.
Истим историјским збивањима бавио се својевремено и Милош Црњански у својим новинским репортажама из Баната. Да ли је и Ваша књига, попут његових “Сеоба”, још једно дело о вечитој трагедији покрета и пресељења народа које су се збивале и у Банату?
- Заиста, ви овде имате то непрекидно кретање и непрекидну сеобу. Тај покрет српског народа у Банату траје од 15. века до данас, где се овај народ непрекидно кретао, комешао, где је непрестано узбуркан и узнемирен, и где прелази са једне тачке на другу, покушавајући да се ухлеби и да нађе боље место за живот. И у том непрекидном кретању сусрећу се различите судбине, добијају се различите форме људског трајања, појављују се облици живота који су чудни и неочекивани, који би у неким мирнијим просторима где нема толико покрета сигурно изгледали необични. Због тога је мени Банат увек био чудесан и магичан, јер управо на томе месту су се догађали велика кретања српског народа и других народа, ту се стално сливало различито становништво и одлазило из њега. И Банат у том сталном немиру, начину живота и постојању има једну магичну ноту. Та магична нота је у овој књизи наглашена да би се формирао овакав начин приповедања од каквог су сачињене приче у књизи “Чудо у Банату”, јер из те магије коју нуди сам живот, догађаји који су се тада дешавали у Банату, у тој великој узбуни која се дешава почетком двадесетих година, људске судбине су све постајале помало нахерене, искошене, добијајући необичне, понегде и гротескне облике. Негде се моји јунаци бране цинизмом, иронијом, црним хумором, да би се одбранили од невероватних обрта околности живота у којима они покушавају да опстану и преживе. Ја сам као књижевник ту само помало додавао соли, само сам давао ноту још чудеснијег, узбурканијег, како бих нагласио ту магију, тескобу и узнемиреност људи који су тада живели на овим подручјима Баната.
Борко Хложан
