Већ тридесет година Јулија Хартиг живи и ради у Холандији, и остварује своју каријеру у Филхармонијском оркестру холандског радија, као и камерним ансамблима међу којима је и „Роктет“, такође и у дуу са пијанисткињом Рејнеке Брукханс, као и кроз соло наступе. Упркос обавезама, заправо успесима који стварају додатне обавезе, Јулија Хартиг је недавно боравила овде, између осталог и да би са новосадским колегама, музичарима, виолончелистом Марком Милетићем, кларинетистом Александром Тасићем и јапанским пијанистом Шиносукеом Инугајем, наступала на музичким свечаностима „Октох“ у Крагујевцу.
- Мислим да је одлика уметности уопште, уметника, и стваралаштва, та аморфност, и неприпадање, тачније припадање целини, и околини, из које би требало што је могуће више приметити, регистровати, узети, и кроз себе прерадити у неку своју уметност, тако да је кретање један од основних закона уметности. Чини ми се, а мени је лично стало, зато што ја доживљавам себе као Новосађанку, овде сам рођена, учила, студирала, одавде су ми корени, и једноставно осећам, после 30 година каријере негде другде, и живота негде другде, да имам константно потребу да то нешто вратим кући – каже за наш лист Јулија Хартиг.
У вези са овим просторима и нашим композиторима јесте и велико признање које је Јулија Хартиг недавно примила у Холандији. Ради се о музичкој награди продукцијских кућа, која носи назив „Едисон“, једној од најпрестижнијих, која је у рангу америчких „Гремија“, и у Холандији се додељује још од шездесетих година прошлог века.
- То је највеће дискографско признање Холандије, које сам добила за свој солистички деби ЦД „Дарк велвет“, у категорији новодолазећих уметника, што је јако интересантно, и мени посебно драго, зато што доказује да апсолутно нема правила. Мислим да је то један јако смео чин жирија, који се уопште усудио да ме номинује у категорији новодолазећих звезда, и да то одражава став да никада није касно да човек нађе своје место. На том ЦД - у су сва дела посвећена, писана, или аранжирана за мене. Има десет композиција, од осам аутора, и петоро је с ових простора, а три су холандска – помиње виолинисткиња Јулија Хартиг.
На питање како су Холанђани примили нашу музику с овог ЦД-а, иначе ствараног у време короне и изолације, а објављеног пре годину дана, Јулија Хартиг каже савршено, и додаје да је то свима тамо јако дојмљиво, и да смо оставили јако добар утисак. Међу нашим ауторима заступљеним на овом ЦД-у су композиторке Исидора Жебељан и Александра Вребалов, затим Вељко Ненадић, Рудолф Бручи, као и Јулијин отац, познати новосадски виолончелиста и композитор Тибор Хартиг. Композиције с овог ЦД-а су представљене прошле године на концерту у Новом Саду, који је тада био Европска престоница културе.
- На овом ЦД-у су дела која су сва мени компонована, посвећена или прерађена, и свако дело има своју причу, повезану са композитором, или са мојим оцем. Очигледно је да је то моје дело, уопште не размишљам о томе као о нечему што је неко други створио, с обзиром да су „Дијалози“ исто створени из једног yем сешна са татом и са мном, када смо импровизовали, па је он то записао, и доживљавам их као да су моје. Тако доживљавам углавном све композиције, зато што је то интеракција композитора и мене. Чак сам уз ЦД у програмској књижици лепо описала све те аспекте, зашто је до композиције дошло, како ја доживљавам композитора, како смо се срели, који је наш пут био заједнички, како они мене доживљавају као интерпретатора, тако да су све те композиције у ствари написане познавајући мене као виолинисту, и написане из десет фрагмената мог стваралаштва – објашњава Јулија Хартиг.
Помиње како се са Александром Вребалов, са којом се познаје још са студија, срела после дуго времена, и уз разговор са њом је дошла идеја да и она компонује за њу.
- То је толико било спонтано, толико искрено, и када свирам то дело, оно је сасвим алеаторично, ја препознајем аспекте и као да ми је потпуно јасно зашто је то тако како јесте, зато што познајем њу, а вероватно и она, познајући ме, неки део мене је носила у својим мислима, када је мислила да је могуће да ћу ја то да остварим. Иста ствар је и са Исидором Жебељан, са којом сам била јако присна пријатељица, и која ми је обрадила „Умри душо“ за виолину, глас и клавир, зато што сам ја то тражила од ње, и она је то беспрекорно урадила. Тако је са свим овим делима. Сви су знали за кога пишу, које су моје могућности, које су границе, односно безграничност приступа интерпретацији, јер ја увек тражим не да ли то може или не, него желим да не може. Тај изазов ми је увек јако интересантан – напомиње Јулија Хартиг.
О самој награди „Едисон“, и томе да ли отвара нека нова врата, Јулија Хартиг каже да се то подразумева, али да је све ипак до самог уметника, односно човека.
- Ја се шалим с том једном килом и триста грама, колико та Едисонова статуа тежи, потпуно сам се запрепастила када сам је добила у руке на сцени, помисливши како је стварно тешка, али има за мене неко симболично значење управо тежина те бронзане статуе. Јер, човек сада добија једну велику одговорност према тој награди, јавља се љубопитљивост и радозналост шта сада да задовољи, како код себе, тако и код публике, и уопште шта једно такво признање сада ради човеку, тако да сам још увек под слегањем те звездане прашине и очекујем да видим шта ће од свега тога да буде. Наравно, имам јако пуно циљева, али знам само једну ствар, а то је да не желим да станем са личним развојем, и желим да останем доследна себи, својим потребама, и својој уметничкој идеологији, да се изразим, пренесем поруку својој публици, и да тако допринесем нечијем дану, развоју, здрављу, и менталном подстицају – наводи Јулија Хартиг.
Н. Пејчић
