На новосадском Филозофском факултету први је у Србији магистрирао, па онда и докторирао на рок песништву и сада предаје журналистика на Одсеку за медијске студије. Након књиге о опусу Yonija Штулића, недавно је објавио другу, посвећену поетици Милана Младеновића, лидера култне „Екатарине Велике“.
На нашим факултетитма и тривијална књижевност (љубићи и кримићи), прихватљиве су теме да се њима окончају студије, али откуд толика подозривост према рокенролу, коме су по свету већ деценијама посвећене читаве студије?
- Преоштра је констатација о тривијалности, јер све су то, па и рок поезија, рубна подручја књижевности, па тиме и изван фокуса елементарних интересовања науке, али не и свих научника. Наша средина је, ипак склона променљивим односима према оригиналности, покушајима излазака из колотечина и пионирским тежњама појединаца, па је рок култура сад већ одавно на силазној путањи, али ипак довољно мејнстрим у средњој генерацији, дуго сматрана више за некултуру, бар институционално.
Маргита је Миланову поезију називала и тактилном, због честог позивања на тело и телесност, што кореспондира са психоделијом Сан Франциска с краја шездесетих. А Милан је био припадник последње постхипи генерације.
- Дефинитивно, ЕКВ је редак спој толико врхунских талената за различите уметничке и друштвене дисциплине које чине целину рок стваралаштва. Опипљивост појединих Младеновићевих слика у супротности је са недокучивошћу неких других, а у епицентру читавог тог комешања је његова чувена игра бојама, где је увек маштовит и недокучив, користио, рецимо, црвену као појам снаге и труда који даје плодове, а жуту је симбол пролазности. Чести су примери коауторства Милана и Маги (нпр. „Земља”), но не треба заборавити ни Бојана Печара, са којим су чинили нераскидиво свето тројство срце, душе и тела, где је свако могао да буде понешто од тога. Зато је златна фаза стваралаштва овог бенда (албуми „Љубав” и „Само пар година за нас”) дошла као последица константног успона кроз прве три плоче, али и кристализацијом поставе са Жиком Тодоровићем за бубњевима, чијим је одласком и почела силазна путања бенда, али не и Миланове поезије.
Да ли су намерно одабрнио антиподи домаће рок поезије, Џонијева директност који прозива “Курвине синове” и Миланова рефлективност, као у “Љубави” (коју су и стари Словени имали у речнику?
- Првобитна менторска сугестија професора Драгана Станића, била је да се посветим самим почецима озбиљније писане рок поезије на српском језику још почетком седамдесетих, али је мени, као детету осамдесетих, било логичније да се бавим највишим дометима рокенрола ових простора, изниклим у новом таласу. Једина дилема је била коме дати предност, а због корпуса од преко 250 песама Штулићу сам посветио докторску дисертација, док је непропусност поезије Младеновића утицала на потрагу за кључем уласка међу те магичне редове. Друго, Yonijeva непосредност и храброст да крене главом кроз зид и спуштеног гарда удари на учмалу исполитизовану средину склону самоуништењу, биле су одличне ставке за образлагање хипотезе о рок поезији као крупном социолошком феномену.
Милан је већ добио улице, тргове или пролазе по градовима широм бивше СФРЈ, па и Загребу, али недавно се појавила „анализа“ извесног хрватског рок критичара да је Миланова поезије прецењена и патетична. Да ли то третирати само као потребу да се по сваку цену буде оригиналан?
- Апсолутно. Сличан гаф имао је и једно овдашње извикано рок перо чувено по цепању омота плоче „Бијелог дугмета“ Бреговићу у лице, текстом у еминентном политичком недељнику са сличним резултатима „анализе”. Рок критика је иначе себи често давала за право да суди и пресуђује, постављајући се у позицију бољег познаваоца суштине нечијег стваралаштва од самих аутора, па су тако Штулићеви радови често „били” преопширни, недовршени и непотребни, а Младеновић је пак „губио на оригиналности, упадао у замку маниризма” и, наравно, „комерцијализовао звук Екатарине Велике”.
Да ли је и легендарни „Шарло акробата“ био осуђен на краткотрајност, јер је било немогуће спојити Којин минимализам из „Нико као ја“ (и плакатско инсистирање на антиинтелектуализму) и читаве „песме реке“ као што је Миланова „Она се буди“.
Да ли тезу како је рок заправо уметност побуне против ауторитета, потврђује чињеница да су пуковници били очеви Штулићу, Бреговићу, па и Младеновићу?
- То је стереотип глобалног рокенрола, са најпознатијим примером Yima Морисона, па је присутан и код нас, са логичним објашњењем да су породице где је патер фамилиарис војно лице посебно склоне рађању уметника побуне, јер су и односи у њима неприродно крути, где отац и у кући задржава манире са посла, што се своди на издавање и примање наређења уз потпуно одсуство показивања емоција. Уметничка душа у таквим околностима мора вапити за неким вентилом, а панк и нови талас, па и рокенрол сам по себи, донели су савршена средства побуне у виду иконографије засноване на свему што старији никако не могу да сваре, попут неуредне спољашњости, занемаривања конвенционалних обавеза и упражњавања свакодневице на сасвим другим светоназорима од родитељских. Међугенерацијски сукоб, као трајна категорија, тад се свео на бучну музику, исплажен језик, зихернадлу на поцепаним фармерицама и прст у око свему што се декларише као ауторитет. Но, данас су то све само делови митологије наше генерације.
- Шарло је пре свега био Којин бенд, врхунски производ ондашњег цајтгајста у светским размерама, где се Милан затекао како подражава панкоидно кревељење и себи несвојствене облике провокације у лице слушаоцу, што је Која касније, у „Дисциплини кичме“, усавршио маниром дечијег зачикавања у игри са озбиљним последицама. Чак су и три Миланове песме са репертоара „Лимуновог дрвета“, које је било баш његов бенд, склон опширнијем изразу и широј, топлијој звучној слици, у „Шарловим“ изведбама остале недоречене, јер се њихова вишелојна метафоричност губила у сулудој брзини гитарског рифа и закуцавањима ритам секције. Ипак, генијалност „Шарловог“ концепта остала је неокрњена до данас, кад се слави као зачетак слободе израза без граница у овдашњем рокенролу, уједно и највиши домет таквих стремљења, јер никад нико више није ни покушао да сними нешто попут „Пазите на децу” или „Љубавне приче”. За нешто толико далеко од поимања појмова као што су композиција, хит, па чак и сама музика, потребно је мало више од обичне свирачке вештине, баш као што циркуске акробате глуме да ће сваког трена пасти са трапеза саблажњавајући гледаоце, што је само продукт савршеног владања вештином или материјом. А то што се никад више нико није ни приближио храбрости и вештини ове тројице рок акробата, осим њих самих у даљем раду, говори помало лоше или бар песимистично о свима нама осталима, зар не!?
Милан је често помињао своју фасциниацију београдским надреализмом и нарочито аутоматском поезијом „тока свести“. Помињао је и Мони де Булија, неколико година пре него што га је из заборава вратио професор Гојко Тешић „Антологијом српског авангардног песништва“?
- Младеновић је, као студент светске књижевности, без сумње био широког образовања. Распон утицаја других стваралаца на његово дело је широк колико само може да буде обухватан укус истинског љубитеља литературе, у распону од грчке митологије и песника полиса, преко класика белетристике на свим светским језицима, до аутохтоних стваралаца на неком од балканских дијалеката и, наравно, свих светских рок класика од блуза, преко „Битлса“, до њујоршког андерграунда. Надреализам на прву лопту слови као нешто што се логично може читати између редова поезије до чијег се значења не долази тако лако, али није нужно ни неопходан састојак сваке мистички интониране песничке слике. Но, да је као добро дете из фине куће и добар ђак прочитао сву прописану школску лектиру, па и њену надградњу, између осталог и српску авангарду, не треба сумњати.
Мишко Лазовић
