Ауторка поставке коју чини шеснаест радова је историчарка уметности Барбара Вујановић. Изложене скулптуре потичу из збирки Музеја Ивана Мештровића (Сплит-Загреб), Глиптотеке ХАЗУ (Загреб), Националног музеја модерне умјетности (Загреб) и Галерије умјетнина (Сплит).
Мештровић се није угледао на свог узора Микеланђела који није имао склоности ка изради ликова својих савременика, већ се етаблирао као цењени мајстор портрета. Најчешће је представљао чланове своје породице, пријатеље, уметнике, интелектуалце, политичаре, представнике домаће и међународне елите. Осим својих савременика, он ће урадити и портрет Микеланђела. Већ је речено да му је врсни скулптор и сликар био нека врста узора, што му је свакако био изазов да представи и његов лик.
Увид у имена оних који су му позирали или које је током више од пет деценија приказао служећи се фотографијама, описима и документацијом, сведочи о богатој мрежи контаката које је Мештровић имао у Југославији, Европи и САД. Избор изложених портрета савременица и савременика са којима је уметник успоставио близак однос или одређени вид уважавања, била је прилика и за евидентирање доминантних формалних одредница које је остварио током прве четири деценије 20. века.
Референтни радови
Избор ауторке нема претензију представљања целокупног прегледа, као ни увида у најпознатија дела Мештровићевог богатог опуса. Одабрани су референтни радови који указују на његове стилске преображаје, али и друштвене, културне и политичке везе које је имао. Поставка не дочарава само слику ствараоца који се показао као врсни портретиста, него и вајара који је успео да овлада готово свим правцима времена у коме је деловао (сецесија, импресионизам, арт деко, реализам међуратног раздобља).
Иако код неких дела изостају подаци које је својевремено оставио о портрету краља Петра И Карађорђевића, приказни лик могао је послужити и као поуздано сведочанство о представи сусрета између уметника и особе коју је интерпретирао и доживљавао на себи својствен начин. С друге стране, портрет може пружити податке и о времену настанка дела. Ту се пре свега мисли на уметничке, културне и друштвене околности у којима је оно настало.
Од краја октобра 1900. Мештровић борави у Бечу. Од 1901. до 1904. студирао је вајарство, а током 1904-06. и архитектуру. Већ 1903. године први пут излаже на поставци Удружења ликовних уметника „Сецесија”. У престоници монархије нашао се и глумац Патар Брани, кога ће Мештровић портретисати. Лик зрелог уметника као да одише гордошћу и патосом његовог „рецитаторског стила„. У делу се види утицај Родена, а Богдан Поповић га упоређује са његовом бистом писца Анрија Рошфора (1884).
Ауторка истиче да се портретима из бечког периода Мештровић устоличио као водећи „роденист”. Представама Лава Толстоја, Исидора Кршњавог, Томислава Кризмана и породице Катунарић, показује разноликост у скулпторској и портретној форми. Главне одлике поменутих радова су преплитање импресионистичког начина обликовања површина прожетих профињеном сецесијском стилизацијом, као и постизање „експресивног контрапункта„.
Компактан и стамен попут тотема, лик Толстоја припада низу „мушких протагониста” необично рефлексивног карактера које је Мештровић портретисао током бечког периода. Из његовог писма Ружи Клајн сазнајемо да је за изложбу у Петрограду аутор желео да уради још већи портрет руског писца. Толстој је имао посебно значење за младог Мештровића, који је због „ставова о егзистенцији, толеранцији и патњи„ био важан за целу генерацију српских и хрватских интелектуалаца и уметника.
Вајар је бечки атеље делио са сликаром и графичаром Томиславом Кризманом, кога је портретисао 1904: и 1905. године. Првим радом предочио је зрелост разумевања сецесијске сугестивности и Роденовог транспоновања „карактера и физичке појавности у материју”. Други, из 1905, у виду је бисте мањих димензија. Уз представу породице Катунарић, Ирена Крашевац издаваја портрет из 1904. у најуспелија и најоригиналнија Мештровићева остварења.
Доласком у Париз 1908. године почиње рад на Видовданском циклусу, када разрађује концепте Косовског храма и циклуса Краљевића Марка. Историјски аспект битке на Косову и народних епова подлога су за интензивнији политички ангажман и идеале које прокламује у оквиру друштва „Медулић„ (1908-19), учешћем у оснивању Југословенског одбора (1915-19) и изложбеним активностима у домовини и иностранству.
Ауторка наводи да посвећивањем вајарско-архитектонском пројекту храма (1908-12), који обједињује поменуте херојске циклусе, Мештровић поред тематског прави и стилски заокрет према архаизму и монументалности. У складу с тим и његове портрете настале крајем прве деценије 20. века, одређује чвршћа и смиренија форма. Средином друге деценије усмерава се ка тенденцијама арт декоа, те у том контексту треба сагледавати његове тадашње радове.
Ту се пре свега мисли на бисте двојице уметникових пријатеља - сликара Влаха Буковца и Андрије Милчиновића, које је 1908. урадио у Прагу и Паризу. Из кратког написа у дубровачкој штампи сазнајемо да су се двојица уметника нашли у чешкој престоници те да су резултат тога били Буковчева биста коју је урадио Мештровић, као и вајарев портрет који ће насликати цавтатски маестро. Буковчев лик одликују достојанствене и строге црте човека, који се ближио средини шесте деценије свог живота.
Нека врста симболичког јунаштва одликује и портрет књижевника Андрије Милчиновића. И на овом делу уочавамо чврсту моделацију и архаистичну стилизацију именентну Мештровићевим приказима хероја битке на Косову, којима је давао маркантне црте лица. У време Првог светског рата он напушта косовску митологију, али наставља политичку активност. Овај период проводи у Риму, учествујући у интелектуалном животу који се одвијао у салону брачног пара Сињорели.
Овде се последњи пут сусреће с Огистом Роденом, кога је упознао још као студент 1902. године. Француски мајстор долази у Рим због израде портрета папе Бенедикта ЏВ. С младим колегом сретао се у салону Сињорели, као и у Ивановом атељеу на Пјаца дел’Индипенденца. Током једне од посета, Мештровић ће урадити портрете (две скулптуре, скице и цртеже) знаменитог скулптора коме је његова генерација дуговала много.
Иначе, Роден је био један од чланова Почасног одбора изложбе одржане у Викторија и Алберт музеју. За ову угледну установу биће везано још једно Мештровићево признање. Наиме, наш уметник је други скулптор после Родена коме ће за живота бити приређена самостална изложба у чувеном музеју. Популарност коју је стекао, као и епитет једног од водећих скулптора европског арт декоа, омогућиће му поруyбине у високом британском друштву.
Синиша Ковачевић
