У то име, Галерија Матице српске поноси се својом аквизицијом са приказом сужене новосадске визуре, настављајући да обогаћује своје збирке различитим уметничким делима. Нова аквизиција, поклон колекционара Гвоздена Перковића из Новог Сада, таписерија, рад је познатог новосадског архитекте, сликара и педагога Ђорђа Табаковића (Арад 1897-Нови Сад 1971), настала непосредно након његове смрти, највероватније 1972. године у Установи за израду таписерија Атељеу 61 на Петроварадинској тврђави. Иначе познат по бројним здањима поред којих свакодневно пролазимо (палате - Танурџићева и Клајнова, Соколски дом или изгорело Дунђерсково позориште), Ђорђе Табаковић је остао је запамћен и по бројним акварелима и цртежима са приказима улица Новог Сада али и других европских градова. Публиковано је и неколико мапа са репродукцијама његових ликовних радова, још од 1948. године када их је прво објавила Матица српска (још увек се може пронаћи и издање Музеја Града Новог Сада из 1989. године).
Ликовно наслеђе чувеног архитекте преживело је у некомплетном облику у приватним збиркама, на зидовима новосадских станова и кућа. То су цртачки и акварелни записи о улицама, зградама и пролазима, који су, још у његово доба нестајали пред налетом урбанизације социјалистичког уређења. Осим несумњиве документарне вредности, ови радови сведоче и о уметниковој преданости свакодневном бележењу изгледа града и промена у њему. Памте га још увек неки од старих Новосађана како пешке или на бициклу са мапом у руци обилази стари Алмашки крај, или како непосредно пре рушења Јерменске цркве 1963. године скицира улични пролаз према данашњем Тргу Галерија. На његовим листовима, торњеви цркава нису нахерени као на чувеној послератној слици Миленка Шербана из збирке Музеја Града Новог Сада, на којој препознајемо сезановске обрисе поменутог јерменског храма. У Галерији Матице српске чувају се цртежи оловком, скице са приказом некадашње зграде Продуктне берзе, данас Галерије Матице српске на којој се види приземна зграда у парку које више нема. Ради се о погледу на улицу у којој је и данас Табаковићева породична кућа, једно од његових најранијих остварења, подигнута само две године након зграде Продуктне берзе. Прецизни и богати у детаљима, уз неизбежне градске пролазнике, радови Ђорђа Табаковића извор су података које не можемо пронаћи у хроникама. Линија као арматура чврста, тражена у посматрању ужурбане улице аналитично је обухватала сваку визуелну информацију, не само ону која је важна архитектама, већ и другу, испуњену дубоком присношћу са градом чија се скривена логика забачених сокака и живописних пролаза и данас може наслутити.
Вероватно је и по једној од сличних скица/картона, акварелисаних уз линије високих вертикала на излазу из католичке порте, настала и таписерија великих димензија, 210 х 138 цм, са приказом Градске куће са колонадама густо нанизаних стубова и измакнутог торња у златном пресеку, опкољена зиданицом популарне “Катедрале„ (која то није). У доњој зони таписерије, у тканој вуни суптилних пастелних тонова запажамо парове шетача како одлазе преко главног градског Трга, именованог Слободом, у сенци Милетићеве мишице. Опет, велика је штета што ова таписерија није остала у власништву породице, у породичној кући Табаковића, у данашњој улици Мике Антића, на броју 5. Тамо где је стајала више од пола века, на зиду некадашњег архитектонског бироа, о чему још, помало опијено, сведочи снежно бела мермерна плоча на фасади.
Данило Вуксановић
