Једна је од наших најнаграђиванијих глумица. Поред осталог, у њеној „витрини“ су три пулске „Златне арене“, две Стеријине награде, награде „Павле Вуисић“, „Јоаким Вујић“ и „Жанка Стокић“.
У својој колекцији има и „Златног ћурана“, Нушићеву награду, Добричин прстен за животно дело и многе друге.
Прослављена глумица једном приликом је истакла да је врло поносна што је играла мале људе са великим поводом.
Срећна сам што сам поред мојих жене, са мог поднебља, играла и жене из других миљеа, из Босне, Црне Горе, из Напуља. То је било најтеже, зато што ја нисам препознавала оно што је већ моје, а морала сам да урадим те ликове. Морали сте да се потрудите да не исмејавате ниједан лик, да сачувате његов идентитет, да психологију те особе сачувате и да то покријете својим именом и презименом, истакла је у једном интрвјуу глумица, која и даље вредно ради.
Подсетимо, пре само неку годину је деведесети рођендан прославила радно - снимајући филм и серију.
Није пропустила ни овогодишње, јубиларно 30. издање Фестивала европског филма Палић, на ком је била почасна чланица Савета фестивала.
И даље је ведра и пуна духа, глумица је том приликом у неформалном разговору с Божидаром Зечевићем, познатим сценаристом и филмским критичарем који јој је, искрено задивљен, рекао: „Дивно изгледаш, држиш се ко“... промптно одговорила у свом стилу: „Што каже Лала - издалека...“
А онда је, мало озбиљније, додала:
„Глава ради, срце ради, мада ноге ме мало издају. Знате, што би рекла Исидора Секулић: Треба бити спреман... Кад дође. Али нећу унапред да се убогаљујем. То ми је што ми је. Како иде време, тако идем и ја...“ Успут је открила и да је синоћ стигла да погледа на палићкој Летњој позорници нови филм Вима Вендерса „Савршени дан“.
Такође, једном је приликом на питање како дуго трајати у животу и професији сјано поентирала:
„Не умем на то да одговорим. То је као када бисте ме питали како је уопште живети. Живот је једно чудо. Друго чудо је стално радити у том животу и бити тај један мали шрафић који нешто покрене. Ја сам јако срећна што сам се развијала. Нисам никада била звезда, нисам никада била у фокусу великих догађаја, али сам ту“.
И за крај ове мале рођенданске честитке подсећање на дивне речи Мире Бањац на отворању изложбе фотографија у Сопоту пре две године:
„Полако путујем и у реду сам за горе, али не гурам се преко реда, и само оно што су људи запамтили од онога што сам радила, то вреди. Награде су то што је остало у људима, јер за мене је публика била број један, скоро пре моје породице“.
Једино можемо да додамо у овој малој рођенданској честитки да ће, где год била, Мира увек бити с нама, својом верном публиком и искреним обожавациома.
