Као разлоге СНП је навело проблеме у организацији гостовања, везане за хотелски смештај и услове извођења представе. „Лоша организација представника овог фестивала и неадекватни услови у којима су боравили чланови СНП-а довели су до прекида сарадње ове две куће. Због пропуста који су се десили, чланови ансамбла осећали су се понижено све време боравка”, наведено је у овој објави.
Српско народно позориште упутило је и протестно писмо фестивалу у коме је оцењено да је на све примедбе, уместо извињења и жеље да се односи поправе, директорица „Љетописа” Ксенија Поповић Иванишевић је одговорила неоснованим оптужбама на рачун СНП-а, уметника и самог Игора Вука Торбице, све до мешања у ауторски рад...
- Упорно понављање неистина које би требало да демонстрирају бахатост глумице Хане Селимовић и потпуно произвољно и нетачно мешање у рад аутора представе Игора Вука Торбице, ставља нас у положај да посумњамо у вашу добронамерност и професионалност. Сасвим супротно сваком очекивању, ви окривљујете људе из представе „Тартиф” и тако покушавате да за једну крађу (...), прљаве хотелске собе (...), нељубазно понашање (...), лошу организацију (...) и друге своје пропусте као домаћина (..) окривите појединце на један заиста недоличан начин. Тако сте увредили не само ауторе и уметнике представе “Тартиф”, него и институцију Српског народног позоришта - наводи се у писму Зорана Ђерића, управника СНП -а, упућеног Ксенији Поповић Иванишевић.
У СНП -у подсећају да је, поводом ових догађаја, редитељ Игор Вук Торбица рекао да му је жао што није обуставио играње “Тартифа” (у јулу у Бару), иако је иницијатива за то постојала међу глумцима, али су ипак одлучили да је одиграју. “Све оно што је касније уследило, мислим да дотиче заиста ниске личне обрачуне са мном, делом екипе и позоришним кућама са којима сам сарађивао”, додаје Торбица.
Поводом оптужби због пропуста у организацији и лошег гостопримства, фестивал “Барски љетопис” је објавио на свом сајту писмо оргатврдњамаобјавом управе СНП-а. У писму се, уз одбацивање одговорности за услове смештаја, тврди и да није било проблема у организацији извођења „Тартифа“, изузев што су „неки делови сценографије заборављени у Србији, па су запослени на фестивалу исте набавили за потребе представе”. У епистоли се такође истиче и да директорица Ксенија Поповић Иванишевић не само да се није мешала у рад редитеља, него да с њим „није имала било какав директни контакт”, а уједно се као неистините оцењују и опаске „да екипи није обезбеђена вода, и да је било ко од организатора ’Љетописа’ био нељубазан”.
Н. П-ј.
