Јапанце је научила и да кувају српска јела, а у Токију је изашао и први српски кувар на јапанском. Професорка италијанског језика, а говори још четири, Јелена Јеремић воли да кува још од средње школе, али тек када је пре десет година отишла у Јапан схватила је колико гастрономија може да буде важна за једну земљу.
Јапанци су је савршено искористили како би упознали друге културе, објашњава Јеремићева.
„Пошто је Јапан острво, кроз историју они нису много путовали, добар начин да са дистанце упознају нечију културу је да пробају њихову храну. Тамо ми је недостајала наша храна, мислила сам да би било занимљиво да то са њима поделим. Почела сам да радим у Интернационалној школи, после шест година, мој час кувања је био један од најпопуларнијих. Капацитет је био 50 људи месечно, а карте су се продавале буквално за пет минута након што се објави да ће часови бити одржани“, прича Јеремићева.
Кроз њену школу кувања специјалитета из Србије и са Балкана прошло је чак 1.700 полазника. Многи су се заљубили у Србију преко њених укусних јела, а успели су и да у условима једног од најмодернијих и најгушће насељених градова света укиселе купус за сарму, која их посебно фасцинира, открива Јеремићева.
Након што је експеримент са киселим купусом успео, полазнице школе кувања јела из Србије и са Балкана сматрале су се спремним да дођу у Србију. На северу Србије су правиле српску Васину торту, виделе како се у Злакуси праве најбоље посуде за кување сарме, а на Опленцу пробале наша вина. Тамо су пред њих изнели и печено прасе.
Јапанци заправо обожавају наша јела, јер око њих човек мора да се потруди, објашњава ауторка Српског кувара на јапанском.
„Када некога угосте у кући, воле да испричају како су нешто скували. Ако некоме кажете да је за једну сармицу потребно два месеца киселити и претакати купус, малтретирати комшије које морају да толеришу мирисе, онда они то јако цене. Обожавају сарму, али и печене паприке, зато што код њих нема ’шиља‘, које су код нас у сезони најчешће и најјефтиније“, објашњава Јеремићева.
Да би становницима ове далеке земље дочарала укусе Србије, ризиковала је преносећи црвене паприке у Јапан кроз веома строгу царинску контролу, јер поред киселог купуса, сарме и кајмака, Јапанце посебно фасцинира српски ајвар.
Рецепти за све ђаконије налазе се у првом „Српском кувару“ на јапанском који је за неколико месеци готово распродат. Издавање кувара био је државни пројекат чију је важност пре свих препознала Амбасада Србије у Токију у чијим је просторијама и одржана промоција.
На крају разговора за Спутњик питамо је зашто је та земља са којом немамо готово никаквих додирних тачака од 1999. године помогла Србију са више од 508 милиона евра. Влада Јапана има стратегију да кроз донације ствара мрежу пријатеља, а дипломатске везе са Србијом има више од 100 година, то је званично објашњење, али мени је много занимљивије незванично, зашто Јапанци желе да дођу баш у Србију и да јој помогну, каже Јеремићева.
И даље чувамо нашу оригиналност, нисмо постали туристичка земља, као рецимо Италија, када одете не знате да ли сте сели у прави италијански ресторан или га држи неки Кинез, па храна није оригинална. Србија и даље има оригиналну душу, онај ко дође може да искуси то гостопримство, а ми смо сјајни домаћини. То је један од разлога зашто нас Јапанци воле“, објашњава Јелена Јеремић.
